Mitologija Tezej Prometej Orfej Euridika Adonis Ahil Persej Andromeda Atlas Dedal Ikar Dionis Eros Erida Featon

TEZEJ *Tezej i Minotaur
(Grč Theseus, lat. Theseus - sin atinskog kralja Egeja, ili boga mora Posejdona, i trezenske princeze Atre, atinski junak i kralj)

Tezej je jedan od najvećih junaka grčkih mitova i s pravom se svrstava odmah uz Herkula. Proslavio se mnoštvom sličnih dela, bio mu je ravan hrabrošću i junaštvom i njegov verni prijatelj. Često je ratovao na njegovoj strani protiv zajedničkog neprijatelja. Kao Jonjanin svojim prijateljstvom s Doraninom Herkulom simbolizovao je jedinstvo Grka, i grčki umetnici su to rado napominjali svojim zemljacima, posebno političarima iz gradova-država koje su postale jedne drugima neprijatelji. Od brojnih primera dovoljno je pomenuti samo Fidijin reljef s prizorima iz Tezejeve i Herkulove zajedničke borbe protiv Amazonki, koji je krasio presto Zevsovog kipa u Olimpiji, četvrtog od sedam čuda sveta.



Tezejevim ocem smatrao se atinski kralj Egej, potomak Kekropa, utemeljitelja Atine. Manje zvanično, ali češće, smatran mu je ocem i bog mora Posejdon. Njegova majka Etra bila je, prema nekim autorima, Egejeva žena, a prema drugim samo njegova ljubavnica. Po ocu, trezenskom kralju Piteju poticala je od osvajača Peloponeza Pelopa. Nije, dakle, imao tako uzvišeno poreklo kao Herkul, koji je bio smatran Zevsovim sinom, ali za njegovu, unapred određenu, istaknutu ulogu u svetu mitova i to je bilo dovoljno.

Rodio se u Trezenu, na severozapadnoj obali Argolide, gde je proveo i mladost. Egej mu je, pre svog povratka u Atinu, gde su ga zvale vladarske dužnosti, ostavio samo mač i sandale, na koje je navalio ogroman kamen, jer Tezej će, kad odraste, morati da ima dovoljno snage da taj kamen sam ukloni. Tako se i dogodilo. Nakon šesnaest godina Tezej se razvio u snažnog mladića koji je sve svoje vršnjake nadmašivao snagom, odvažnošću, lepotom i kraljevskim držanjem.

Prvo putovanje mladog Tezeja je bilo u Atinu. Trebalo je da po zakonu postane u budućnosti tamo kralj. Iako je morem bilo jedva pola dana plovidbe, odabrao je duži i opasniji put kopnom. Hteo je da malo razgleda svet, a da po mogućnosti učini i neko junačko delo da Egeju ne dođe bez slave. Prilika da se istakne pružila mu se odmah na granici Trezena i Epidaura. Tu je živeo hromi div Perifet, koji je putnike ubijao gvozdenom batinom. Tezej mu je tu zabavu prekratio. Vešto mu je izbio batinu iz ruku i tako ga njom udario da Perifet više nije ustao. Na Istmu je Tezej naišao na razbojnika Sinisa, koji je hvatao putnike i vezivao ih za vrhove dvaju borova, a njih bi prethodno savio do zemlje. Kad bi borove oslobodio, snažnim bi se trzajem ispravili i rastrgnuli privezanog nesrećnika. Nakon teške borbe Tezej je savladao Sinisa i učinio s njim isto što je on radio s putnicima. U spomen na ovu pobedu osnovao je Istmijske igre. U Kromionu je ubio, na molbu seljaka, divovsku sivu svinju koja je unistavala letinu. Bila je to više neman nego svinja jer joj je otac bio stoglavi div Tifon, a majka čudovišna Ehidna. Zatim je Tezej oslobodio megarski kraj od razbojnika Skirona, koji je vrebao na putnike ispod stene nadvijene nad more, prisiljavao ih da odlože svoje stvari i da mu operu noge u potoku na steni. Kad bi to učinili, Skiron bi ih snažnim udarcem noge bacao u more. Tezej je spremno udovoljio razbojniku, a kad mu je Skiron pružio noge, čvrsto ga je za njih zgrabio i u velikom luku bacio razbojnika u more. Kod Eleuzine, gde je stigao posle toga, Tezej je morao da se upusti u dvoboj sličan onom koji je Herkul vodio s divom Antejem. U tom kraju je živeo razbojnik Kerkion, koji je svakog ko bi došao u njegovu blizinu prisiljavao da se s njim bori na život i smrt. Tezej je prihvatio izazov i Kerkion više nikad nije imao prilike da ga ponovi: dvoboj s Tezejem nije preživeo.

Sva ta dela bila su dovoljna da šesnaestogodišnji mladić stekne zahvalnost svih žitelja oslobođenih kraljeva i glas junaka. Tezej je zatim s radošću pohitao u Atinu. Ali u samoj Atici, kod reke Kefisa, put mu je preprečio razbojnik Damast, poznatiji pod imenom Prokrust ili Rastezač. To ime dobio je zbog toga što je pozivao putnike u svoju kuću i tamo ih prisiljavao da legnu u njegov krevet. Ali ne zato da se odmore: kad bi im noge bile duže, Prokrust bi ih odsecao, a kad su bile kraće, rastezao bi ih tako dugo dok udove nesrećnika ne bi rastegnuo do ruba postelje. Tezej, međutim, nije legao na taj ležaj nego je na njega pustio Prokrusta. Budući da je razbojnik bio za glavu duži od kreveta, Tezej mu je bez oklevanja odsekao glavu. Tezejev običaj kažnjavanja zločinaca na isti način na koji su oni činili zlodela odjeknuo je nadaleko i postao zastrašujući primer za sve razbojnike. Od tog vremena put između Peloponeza i Atike bio je ne samo slobodan nego i ugodan putnicima i trgovcima.

Tezej je posle toga bez prepreka stigao u Atinu i potražio Egejevu palatu. Stari kralj ga u prvi čas nije prepoznao. Ali prepoznala ga je čarobnica Medeja, koja je stekla Egejevu naklonost obećanjem da će mu, ako se njom oženi, svojim čarolijama vratiti mladost. Medeja je odmah naslutila da bi mogla da izgubi svoj položaj, pa je nagovorila Egeja da otruje Tezeja. Ali tokom gozbe Egej je slučajno bacio pogled na Tezejev mač prepoznavši u njemu svoj dar, a kad je uočio i njegove sandale odmah je prevrnuo čašu s otrovanim vinom. Zagrlivši Tezeja, predstavio ga je narodu kao svog naslednika, a Medeju prokleo i prognao.

Radost u Egejevoj palati nije dugo trajala. Pod zidine grada došli su sinovi Egejevog brata Palanta, kojima je Tezej dolaskom u Atinu pokvario planove da posle Egejeve smrti zavladaju gradom. Bilo ih je pedeset, a pratila ih je velika vojska. Tezej je odlučno stao na čelo odreda branitelja, uočio raspored neprijateljskih snaga i snažnim noćnim napadom uništio uporišta neprijatelja. Gotovo polovina Palantida je poginula, a ostali su se dali u beg. Kad je svojom pobedom osigurao Atini vladavinu zakonitog kralja, Tezej je krenuo za novim junačkim delima, za dobro svog naroda i za svoju slavu. Atika je tada trpela zbog ogromnog bika koji je ubijao ljude i uništavao žetvu. Doveo ga je Herkul s Krita jer mu je tako naredio mikenski kralj Euristej, kojeg je, po odluci bogova, Herkul morao da sluša u svemu. Euristej je hteo da zadrži tog bika, ali kad je video jarost životinje, pustio je bika na slobodu na užas cele Grčke. Tezej je pošao bikovim tragom i u ravnici kod Maratona stao mu na put. Nakon duge i teške borbe uspeo je da ubije bika. Radosno se vratio u Atinu, ali ga niko nije dočekao niti pozdravio. Grad je bio u dubokoj žalosti.

Po treci put doplovili su u Atinu izaslanici kritskoga kralja Minosa po strašan danak koji je Egej morao da plaća svake devete godine zato što je ubio Minosovog sina Androgeja. Nije, naime, mogao da podnese to što je Androgej na Atinskim igrama porazio sve domaće učesnike. Taj danak u krvi činilo je sedam mladića i sedam djevojaka, koje je Minos bacao nemani Minotauru, čoveku s glavom bika, kojeg je držao zatvorenog u knososkom Lavirintu. Bilo je opšte poznato da je od tog sramnog danka Atinu je mogla da oslobodi sarno Minotaurova smrt. Tezej se nije dugo kolebao. Svestan svoje dužnosti odlučio je da ubije čudoviste. Dobrovoljno se javio među mladiće koje je trebalo žrtvovati. Kralj Egej nije hteo da mu to dopusti, ali je Tezej ostao pri svome. Na odlasku se s Egejem dogovorio da će se vratiti odmah posle pobede, ako uspe da pobedi, i da će na povratku cma žalosna jedra svoje lađe zameniti belim, kako bi već izdaleka najavio srećan ishod svog pohoda.

Kad je lađa pristala na Kritu, kralj Minos je među mladićima uočio Tezeja i zapitao ga ko mu je otac. Tezej je odgovorio da je upravo onako kao što je Minos sin olimpskog Zevsa on sin Zevsovog brata Posejdona. Na to je Minos skinuo svoj zlatni prsten i bacio ga u more. Ako je istina to što Tezej govori, neka ga uz Posejdonovu pomoć pronađe i vrati mu ga. Tezej je položio ispit. Posejdonova zena Amfitrita vratila mu je prsten i Minos ga je, na svoje čuđenje, opet dobio.

Taj je ispit bilo beznačajan prema zadatku koji je očekivao Tezeja, ali uskoro se potvrdilo da je sreća sklona hrabrima. Tezej je dobio neočekivanu pomoć. U njega se na prvi pogled zaljubila Minosova kći Arijadna i potajno mu donela dva dara: mač za borbu s Minotaurom i klupko konca, koje je po ulasku u Lavirint morao da odmotava kako bi mogao da se vrati.

Kad su Tezeja, s ostalim atinskim mladićima i djevojkama, doveli u Lavirint, naredio im je da se sakriju kod ulaza, a sam je kroz brojne i spletene hodnike Lavirinta krenuo u samo središte građevine, u kojoj je živeo Minotaur. Čim ga je neman ugledala, bacila se na njega da ga probode ogromnim rogovima. Tezej je spretno odskočio u stranu i nasrnuo na Minotaura mačem. Razvila se divovska borba. Minotaur je rikao i udarao kopitima da se tresla zemlja. Tezej je svojom spretnošću i oštroumnošću nadvladao njegovu sirovu snagu. Na kraju je iskoristio trenutak kad je mogao da uhvati bika za rogove (baš onako kao što se danas kaže u poslovici) i svom snagom zabio mu mač u grudi. Kad se uverio da je Minotaur zaista mrtav, vratio se, prateći odmotanu nit, i iz Lavirinta izveo mladiće i devojke. Na izlazu ga je čekala Arijadna. Požurili su u luku što su brže mogli.

Ono što je sledilo odigralo se u nekoliko trenutaka. Tezej je naredio da se njegova lađa porine u more, dok su njegovi drugovi postavljali vesla, probio je dna kritskih lađa usidrenih u luci, skočio zatim na palubu svoje lađe i naredio da se isplovi. Izvan luke naredio je da se podignu jedra. Kad su Krićani otkrili njihov beg, Tezejeva je lađa već bila na širokom moru, a kad su uspeli da poprave svoje lađe i krenu u poteru, tamo je već s Arijadnom i sa spasenim Atinjanima nestao iza modrog horizonta. Nakon uspešnog bega Tezej je punim jedrima zaplovio na sever. Zaustavio se samo kod ostrva Naksa da dopuni zalihe vode i da se okrepi kratkim snom. U zoru je nastavio plovidbu, ali bez Arijadne. Njoj se, naime, u snu javio bog Dionis i naredio joj da ostane na ostrvu jer namerava da je uzme za ženu. Prema drugoj verziji, Tezej je nju u žurbi zaboravio. (Prema idućoj verziji, hteo je da se oslobodi Arijadne kako ne bi morao da se njome oženi, a i zbog toga što mu se svidela njena sestra Fedra, koja mu, doduše, nije pomogla, ali je bila nekoliko godina mlađa. Bilo kako bilo, Arijadna je zaista postala žena boga Dionisa, a Tezej se oženio Fedrom.) Kad je otplovio s Naksa, Tezej je usmerio lađu pravo na sever, prema Atini. U neprekidnoj žurbi i strahu od kritskih brodova (prema nekim autorima i zbog toga što ga je mučila savest zbog Arijadne) zaboravio je da zameni crna jedra na jarbolu svoje lađe belim. Kad je kralj Egej s visoke stenovite obale ugledao lađu, pomislio je da je Tezej poginuo i u očajanju bacio se s visoke litice u more, koje je po njemu dobilo ime Egejsko.

Nakon Egejeve smrti Tezej je postao atinski kralj. Vladao je mudro i pravedno, ali nije živeo zadovoljno i spokojno. Čeznuo je za novim pustolovinama i junačkim delima i nije propustio ni jednu priliku da se odlikuje. S junakom Jasonom pošao je da traži zlatno runo u Kolhidu (prema nekim autorima, u tom je pohodu učestvovao mnogo pre), s junakom Meleagrom učestvovao je u lovu na opasnog kalidonskog vepra, a s Herkulom u ratu protiv Amazonki. Sa svih pohoda vratio se ovenčan slavom, a s poslednjeg i sa ženom. Oženio se Antiopom, lepom i hrabrom predvodnicom Amazonki, koju je dobio od Herkula prilikom podele plena. Antiopa se u njega zaljubila i kad su njene bivše drugarice u ratnom pohodu došle pod Atinu da je oslobode, stavila se na Tezejevu stranu i u borbi poginula. Tugu zbog ženine smrti Tezej je nastojao da prevlada radom: ojačao je Atinu bedemima, ukrasio je novim građevinama, dao atinskom narodu zakone u njegovom vlastitom interesu i vodio ga do toga da može sam sobom vladati. Nastojao je da svom gradu sačuva mir i nije želeo da učestvuje u osvajačkim ratovima. Kad je lapitski kralj Piritoj namerno isprovocirao sukob, bez kolebanja mu se suprotstavio i izazvao ga na dvoboj. Shvativši da su podjednako jaki, predložio mu je da obojica povuku svoje vojske, zaključe mir i sklope ugovor o prijateljstvu. Tako se i zbilo jer ravnoteža snaga ne vodi ratu, nego osigurava mir. Za Atinu taj je ugovor bio povoljan, ali Tezej je, kako se posle pokazalo, skupo platio prijateljstvo s Piritojem.

Nedugo nakon zaključenja ugovora s Tezejem, Piritoj se oženio Hipodamijom, kćerkom kralja Buta, i na svadbu pozvao sve slavne junake Grčke. Među njima i Herkula, a svakako i Tezeja. Da bi svečanost bila zanimljivija, pozvao je i susede kentaure, pola ljude - pola konje. Bila je to velika greška. Čovek treba da zove uljudne ljude u goste, a ne poluživotinje. Za vreme gozbe kentauri su se opili i kad je svečanost bila na vrhuncu, vođa kentaura, Eurition, napao je Hipodamiju. Ostali su se poveli za njegovim primerom i bacili se na Lapićanke da ih otmu. Piritoj, Herkul i Tezej, na čelu ostalih Grka, skočili su u odbranu lapitskih žena. Rasplamsala se nemilosrdna borba i to u okolnostima nepovoljnim za Grke: u gostinsku dvoranu nisu poneli oružje. Zato su na kentaure bacali teške pehare, udarali ih nogama razbijenih stolova i tukli se s njima golim rukama. Kentauri su se branili oružjem i kopitima, ali su na kraju podlegli i većina ih je izginula.

Vrativši se u Atinu, Tezej je odlučio da se opet oženi i izabrao je za ženu Arijadninu sestru Fedru. Nije sigumo da li je do tog braka došlo prekasno, ali izvori se slažu u jednom: njihov brak nije bio srećan. Fedra se zaljubila u Tezejevog i Antiopinog sina Hipolita. Sve to se završilo Hipolitovom smrću i Fedrinim samoubistvom. U to vreme postao je udovac i Piritoj. Posjetio je Tezeja i predložio mu da zajedno potraže žene. Obojica su poželeli lepu Helenu iz Sparte (istu onu zbog koje je posle izbio trojanski rat) i oteli je. Budući da se pravi prijatelji ne svađaju zbog žene, sporazumeli su se da za nju bace kocku i onaj kome Helena pripadne pomoći će drugome da nađe sebi ženu koju poželi.

Tezeju je kocka bila sklona, dobio je i odveo Helenu u Atinu. Piritoj ga je na to zamolio da mu pomogne da za ženu dobije Persefonu, ženu vladara podzemnog sveta, Hada. Uzalud ga je Tezej odvraćao od drske namere. Piritoj je ostao pri svome i tako je Tezej zbog datog obećanja pošao s njim po Persefonu. Bog Had ih je, začudo, primio ljubazno, a kad je Piritoj izneo svoju molbu, odgovorio je da će razmisliti o tome, a da oni u međuvremenu sednu na kamene klupe u predvorju i pričekaju na njegovu odluku. Čim su Piritoj i Tezej seli klupe, ukočili su se i ostali uz njih prikovani kao da su za njih prirasli. Piritoj sa svog kamenog prestola nikad više nije ni ustao, a Tezeja je posle mnogo godina oslobodio Herkul. Helenu su u međuvremenu iz Atine odvela njena braća Kastor i Polideuk. I ne sarno to: za kaznu srušili su atinske bedeme, a vladavinu nad gradom predali Tezejevom najljućem neprijatelju, Menesteju.

Vrativši se iz podzemnog sveta, najveći atinski junak postao je ubogi prognanik. Budući da nije smeo da se vrati u Atinu, otišao je na ostvo Eubeju gde je imao imanje. Nadao se da će tamo naći svoje sinove Demofonta i Akamanta i da će uz njihovu pomoć opet doći na atinski presto. Sreća mu, posle uvrede nanesene bratu najvišeg boga Zevsa, nije više bila sklona. Ništa mu nije koristila ni njegova hrabrost, a ni snaga. Ostalo mu je jedino da se rastane od sveta.

Poginuo je neslavno: skirski kralj Likomed počeo je da polaže pravo na Tezejeva imanja na Eubeji i pozvao je Tezeja na Skir da reše spor. Tamo ga je poveo u šetnju na visoku stenu i u času Tezejeve nepažnje survao ga u more. Tako je Tezej našao smrt u morskim talasima i ništa mu nije pomoglo što je bio sin boga mora.





PROMETEJ *Okovani Prometej
(Grč. Prometheus, lat. Prometheus - sin titana Japeta i boginje Temide ili okeanide Klimene)

Na pozornicu sveta mitova Prometej stupa u doba kad je Zevs ustao protiv titana Krona da bi uspostavio nov poredak. Titani su branili staru, Kronovu vlast, ali Prometej je stao na Zevsovu stranu: iako je i sam bio titan, težio je za novim i pravednijim uređenjem sveta. Pomogao je Zevsu savetom i neposrednim učestvovanjem u borbama, a nagovarao je i boginju zemlje Geju da se prikloni Zevsu. Kad je nakon desetogodišnje teške borbe, i uz njegovu pomoć, Zevs pobedio, Prometeju se nije odužio po zasluzi. Njemu to, međutim nije smetalo. Napustio je Zevsa čim je najviši bog energičnom i krutom rukom odlučio da uništi bespomoćni ljudski rod. Prometej je voleo ljude, a uz to je i saosećao sa slabijima: odlučio je da spase čovečanstvo po svaku cenu, pa čak i ako time okrene protiv sebe gnev najvišeg boga.

Da bi se spasli, bilo je potrebno da ljudi i sami na tome porade i da, uz to, budu sposobni da pomognu sebi samima. Prometej im je zbog toga ulio nadu i obdario ih snagom. Sa svetog ognjišta na Olimpu (prema drugoj verziji, iz peći boga Hefesta na gori Moshilu, na ostrvu Lemnosu) ukrao je vatru i doneo na dar ljudima. Ovladavši tim elementom, ljudi su počeli da žive razumnim životom. Spoznali su da je vatra ne samo gospodar već i dobar sluga. Postali su nezavisni od ćudi vremena, pripremali bolju hranu i jačali telesno i duševno. Ali to nije bilo sve. Prometej je naučio ljude da pomoću vatre kuju gvožđe i izrađuju alate, naučio ih zanatima, a i računanju, pisanju i čitanju. Ukrotio je za njih divljeg bika i stavio na njega jaram, kako bi njegovu snagu mogli da iskoriste pri obrađivanju polja. Upregnuo je konje u kola i primorao ih da slušaju čoveka, a sagradio je i prvu lađu. Najzad, upoznao je ljude s lekovima i odao im tajnu lečenja bolesnih. Ukratko, uputio ih kako da žive srećno kad su već ugledali svetlost ovog sveta.

Prometej je tako zaista postao pravi "stvoritelj čoveka", barem u tom smislu što ga je uzdigao iz prvobitnog prirodnog stanja stvorivši od njega razumno biće. To je, međutim, bilo više no što je Zevs mogao da podnese: za usluge koje je učinio ljudima osudio je Prometeja na okrutnu kaznu. Naredio je svojim slugama Snazi i Moći da ga savladaju i odvedu na kraj sveta. Tamo je bog Hefest morao da ga prikuje uz visoku stenu.

Prometej je bio savladan, ali ne i poražen. Nije očajavao jer je znao da kruta Zevsova vladavina neće potrajati večno, a kako je od majke nasledio dar proricanja, znao je i to kako će i kada Zevs pasti, te i to da tome na vreme može da doskoči. Kad je Zevs čuo za proročanstvo, odmah mu je poslao boga Hermesa da istraži stvar. Ali Prometej nije hteo da pregovara ni sa Zevsom ni sa njegovim glasnikom: "Ukratko mrzim vas, bogovi, sve do jednog. Svoje muke ne nameravam da menjam za robovsku službu tiraninu". Kad je Hermes doneo Zevsu Prometejev odgovor, naviši bog je posegnuo za munjom i stenu s okovanim Prometejem srušio u bezdane dubine Tartara.

Tim padom završio se samo prvi deo Prometejeve tragedije. Zevs ga u večitu tamu nije bacio da bi ga tako ubio i oslobodio muka, nego da slomi njegov ponos. Kad mu to nije pošlo za rukom, naredio je da ga opet izvedu na svetlo kako bi bio izložen novim mukama.

Mnogo godina je Prometej morao da visi prikovan za stenu na vrhu Kavkaza. Leti je trpeo žegu, a zimi su mu udove kočili strašni mrazevi. To nije bilo sve: svakog jutra doletao je, po Zevsovoj zapovesti, ogromni orao da mu oštrim kljunom iskljuje komad jetre koji bi preko noći ponovo izrastao. Ali ni te muke nisu slomile Prometeja. Ostao je ponosan kao i pre, a za pomoć koju je pružio ljudima nije zažalio.

U međuvremenu na svetu se mnogo toga promenilo. Zevs je svoju moć toliko učvrstio da je više ništa nije moglo srušiti, i njegova vladavina postala je blaža. Nije više bio sumnjičav i osvetoljubiv tiranin, pomilovao je titane i pustio ih iz tamnice. Postao je čak milostiv i prema ljudima i za odgovarajuće žrtve, koje su mu prinosili, štitio njihov poredak. Ništa ga više nije uznemiravalo osim tajne za koju je znao jedino Prometej. Zbog toga je njemu ponovo poslao boga Hermesa i ponudio mu da će ga pomilovati u zamenu za njegovu tajnu. Prometej je to odbio. Zevs je zatim dozvolio njegovoj porodici i prijateljima, pre svega njegovoj ženi Hesioni i sinu Deukalionu da ga posete. Oni su mu potvrdili da se Zevs promenio, da njegova vladavina više nije onakva kakva je nekad bila i da su bogovi i ljudi njom zadovoljni. Prometej je to bio spreman da prihvati jer kakav je smisao ustrajati u prkosu kad su razlozi za to nestali. Ipak, jedno nikako nije hteo da učini - da moli i dobije milost.

Dugo se Prometej nadao da će mu pomoći ljudi zbog kojih je toliko trpeo. Iz njihovih ruku bi primio slobodu, I tako je pod njegovu stenu jednog dana zaista došao čovek: junak Herkul. Čim je ugledao orla koji je leteo na svoju svakodnevnu gozbu, oborio ga je strelom. Zatim je uzeo svoju tešku batinu i razbio njome Prometejeve okove. Na kraju je iz stene izbio i klin uz koji je Prometej bio prikovan. U tom se času pojavio Zevsov glasnik Hermes: obećao je Prometeju da će mu Zevs podariti slobodu ako mu oda onu davnu tajnu njegovog spasenja. Prometej je odgovorio: "Neka Zevs ne stupa u brak s Tetidom za kojom čezne jer će njen sin nadmašiti svog oca. Neka je uda za smrtnika i njen sin tada neće ugroziti nijednog od bogova!"

I tako je Prometej napokon dobio slobodu. Postigao ju je uz pomoć čoveka i prkosnim strpljenjem kojim je podnosio svoje patnje. Pomirio se sa Zevsom, a pritom nije ništa izgubio od svog ponosa, niti je izneverio ijedan od sebi postavljenih ciljeva. Njegova pobeda se završila time da ga je Zevs primio na Olimp među bogove.

Da bi se ipak ispunila Zevsova zakletva da će Prometej zauvek ostati prikovan uz stenu, morao je da nosi prsten sačinjen od svojih okova, u koji je bio ugrađen deo kavkaske stene. U čast Prometeju ljudi su počeli da nose prstenje s kamenom, a nose ga i danas, iako su poreklo tog običaja odavno zaboravili.




ORFEJ *Orfej sa lirom, okružen zverima,
Vizantijski i Hrišćanski Muzej Atine.
(Grč. Orpheus, lat. Orpheus - sin boga Apolona (ili rečnog boga Eagra) i muze Kaliope, najveći pevač i muzikant grčkih mitova)

To što su Orfeja u antici smatrali herojem je u savršenom skladu sa antičkim pogledom na svet: takva počast ne pripada samo čoveku koji druge nadmaši u boju, nego i istaknutom umetniku. Uostalom, sebi ravnim smatrali su ga i ostali junaci. Tako su ga, na primer, Argonauti pozvali da im se pridruži u pohodu za zlatnim runom u Kolhidu. Orfej je zaista bio umetnik čudesne nadarenosti: kad bi zazvonila njegova lira a on zapevao, divlje bi zveri dolazile k njemu iz šuma, ptice bi sletale oko njega, drveće i stene bi se pomerale kako bi mu bile bliže - vuk je ležao pored jagnjeta i ganuto ga slušao, jasika ne bi ni list pomakla, a krošnja platana ne bi bacala senu na poljski cvet - u prirodi bi zavladao savršen sklad i mir.

Kao svojom umetnošću, Orfej se proslavio i ljubavlju prema svojoj mladoj ženi Euridiki. Ali sudbina mu nije namenila da s njom poživi život u sreći: berući cveće, Euridika je nagazila na zmiju otrovnicu, a kad je Orfej dotrčao, čuvši njen krik, ona je već bila mrtva. Obuzela ga je beskrajna tuga koja se pretvorila u očajanje, a zatim u odluku da preduzme nešto za šta do tada nije skupio snagu ni jedan smrtnik: odlučio je da pođe u podzemni svet i zatraži od njegovog vladara da mu vrati voljenu ženu. Čarolijom svoje muzike Orfej je smekšao starca Harona i on ga je u svom čamcu prevezao preko Stiksa, reke podzemnog sveta. Tada je Orfej stupio pred Hada i njegovu ženu Persefonu. Zapevavši pred njima pesmu o svojoj ljubavi prema Euridiki, zamolio ih je da mu je vrate u ime svoje vlastite ljubavi. Od njih on zapravo ne traži nikakav dar, nego jednostavno posudbu: ionako će je ponovo dobiti natrag kad završi svoj zemaljski život. A ako mu je ne daju, moli za drugu milost: neka njega uzmu u svoje carstvo gde će živeti pored njene sene. Orfejeva pesma je ganula ceo podzemni svet: Tantal je zaboravio na svoju zeđ i glad, Sizif je prestao da gura svoj kamen, Iksionov točak se zaustavio. Čak su se i u očima neumoljivih Erinija zacaklile suze. Kad je Had video da se rasplakala i njegova žena Persefona, obećao je da će ispuniti Orfejevu molbu pod jednim uslovom: kad ga bog Hermes bude vodio iz podzemnog carstva nazad, poći će za njim strmim i tegobnim stazama i neće se okretati za Euridikom koja će ga pratiti sve dok se ne vrate u gornji svet.

Orfej je odusevljeno pristao na Hadov uslov i savladavao se uspešno tokom tog dugog i mukotrpnog puta. Pre samog ulaska u tenersku provaliju, iza koje se već prostiralo carstvo živih, Orfeja je izdalo strpljenje. Okrenuo se da vidi nije li Euridika zalutala i klonula od umora: ali tada je opazio samo senu kako nestaje u daljini. Tako je sam bio kriv za njenu drugu smrt.

Uzalud je Orfej po drugi put pokušao da uđe u carstvo mrtvih. Neumoljivi Haron nije više hteo da ga preveze na drugu obalu Stiksa. Sedam dana i sedam noći je sedeo Orfej gladan i žedan na obali Stiksa i naricao, molio i plakao. Bilo je uzalud. U dubokoj skrušenosti vratio se zatim obalama reke Hebra u rodnoj Trakiji.

Sa Euridikom se susreo za četiri godine kada je bio primoran da se oprosti od svog mukotrpnog života. Poginuo je od ruku trakijskih žena koje su ga optuzile kao neprijatelja ljudskog roda zato što izbegava žene. Jednom prilikom, za vreme bahovih svečanosti, spazile su ga na proplanku ispod Rodopskih stena i omamljene pićem počele da bacaju kamenje na njega. U besu što se kamenje, ganuto Orfejevom pesmom, zaustavljalo u letu, bacile su se na njega kao jato ptica grabljivica, rastrgle ga, a njegovu glavu i liru bacile u talase Hebra. Cela se priroda zgrozila nad tim zločinom i zavila u tugu. Čak su i stene proplakale a od njihovih suza su nabujale reke. I kad se bliži godišnjica Orfejeve smrti, priroda zapada u tugu. Najviše plaču Rodopske stene i njihove suze i dan-danas izlivaju reku Hebar, iako je ime promenila u Marica.

Neke verzije mita o Orfeju nisu se zadovoljile tim nesrećnim završetkom. Prema njima, on se spasio i završio svoj život negde u zemlji Hiperborejaca, nad kojom sunce nikad ne zalazi. Prema drugima, talasi su njegovu glavu i liru odneli na ostrvo Lezbos, gde zatim opet javilo lirsko pevanje.




EURIDIKA
Euridika, (grč. Ευρυδίκη) (lat. Eurydica) je u bila nimfa i Orfejova žena.

Osim Orfejove žene Euridike, u grčkoj mitologiji je bilo još nekoliko Euridika:
- Euridika - žena nemejskog kralja Likurga
- Euridika - žena tebanskog kralja Kreonta
- Euridika - žena pilskog kralja Nestora

Ime Euridika dolazi od grčkih reči - Eurys ili Širok i Dikê ili Pravda.

Orfej i Euridika

Kada je Orfej upoznao najlepšu od svih nimfi - Euridiku, odlučio da se smiri i da sa njom provede ostatak svog života. Orfej je znao, kada je ugledao Euridiku u društvu njenih družbenicama, a videvši njenu izuzetnu lepotu, da će njih dvoje postati jedno.

Ne dugo zatim, prekrasna Euridika, sa očima boje narcisa i dugom plavom kosom, postala je njegova žena.

Bračna sreća Euridike i Orfeja nije dugo trajala jer je Euridika, dok je, kroz gustu i visoku travu bežala od Aristaja koji je u svojoj pohotosti želeo silovati, nagazila na zmiju koja je ujela. Euridika je na licu mesta ostala mrtva.

Neutešan u svojoj boli, Orfej se odlučio na neverovatan poduhvat ne bi li ponovo bio sa Euridikom. Odlučio je da siđe u podzemni svet - svet mrtvih. Na samom ulazu u Had svojom je lirom začarao troglavog Kerbera, a zatim izašao pred boga Hada i njegovu ženu Perzefonu, vladare sveta mrtvih, i zapevao pesmu o izbavljenju Euridike iz podzemlja. Dirnuti pesmom i ogromnom Orfejovom ljubavlju, Had i Perzefona su odlučili da puste Euridiku, ali pod jednim uslovom. Kada se budu vraćali u svet svetlosti, Orfej se ne sme okrenuti i ne sme pogledati Euridiku, koja je trebala da prati njegove stope.

Orfej je krenuo laganim i tihim korakom, a mučen velikom čežnjom i zabrinut jer nije čuo korake svoje Euridike, prekršio je zadati uslov i okrenuo se. Euridika je u tom trenutku zauvek potonula u svet senki, pružajući ka Orfeju svoje ruke.

Sedam dana je Orfej oplakivao i tugovao na obalama podzemnih reka, ali su ovoga puta bog Had i Perzefona bili neumoljivi.

Po povratku iz sveta senki na svetlost dana, Orfej je, neutešan u svojoj ljubavi odbijao sve ljubavi drugih žena i svoju ljubav je poklanjao samo lepim mladićima.


ADONIS
(Grč. Adonis, lat. Adonis - sin kiparskog kralja Kinire i njegove kćeri Mire)

Niko od ljudi, čak ni od bogova mu nije bio ravan lepotom, pa se u njega zaljubila boginja lepote i ljubavi Afrodita. Silazila je k Adonisu na zemlju i iz ljubavi prema njemu počela da se zanima i za lov kome se on strasno odavao, štaviše i sama mu je pomagala da lovi divljač. Naravno, samo onu pitomu, jer se zveri ne obaziru na lepotu pa je uništavaju nemilosrdno i ravnodušno. Uvek mu je stavljala na srce da ne lovi divlje zveri: dovoljno je biti odvažan prema plašljivima — prema hrabrima opasno je biti hrabar. Adonisu je muževnost branila da posluša takve savete. Kada ga je Afrodita jednom prilikom ostavila samog, Adonis je pošao u lov na veprove, ali je to za njega bilo sudbonosno: ranjena životinja ga je napala i usmrtila ogromnim očnjacima. Kad je Afrodita za to saznala, obuzela ju je beskrajna tuga. Proklela je sudbinu, moćniju od bogova, i plačući pala na kolena pred najvišim bogom Zevsom. Zamolila ga je da joj dragog vrati makar i na kratko. Najviši bog se nad njom sažalio i zamolio Hada, boga podzemnog sveta, da u proleće Adonisa pusti iz svog mračnog carstva na zemlju. I tako Adonis samo pola godine ostaje u podzemnom svetu, a pola godine živi na zemlji s Afroditom. Priroda se tada raduje, oblači u zelenilo i cveće, jer se Adonis vratio, a obuzima je tuga kad on s jeseni ponovo odlazi u carstvo sena.



AHIL
(Grč. Akhileus, lat. Achilles - sin ftijskog kralja Peleja i morske boginje Tetide, najveći ahejski junak u trojanskom ratu)

Ni jedan od sto hiljada Ahejaca, koji su pod vođstvom mikenskog kralja Agamemnona došli pod bedeme visoke Troje, nije mu bio ravan po snazi, odvažnosti, okretnosti i brzini, a ni po otvorenoj i prijatnoj ćudi i muževnoj lepoti. Obilovao je vrlinama koje krase muškarca. Sudbina mu je podarila sve osobine, samo mu je uskratila jedno: sreću. Rodio se u braku koji je njegovoj majci bio nametnut. Najpre je Tetidu hteo da uzme sam najviši bog Zevs, ali je od titana Prometeja doznao za proročanstvo da će Tetidin sin nadvisiti svog oca. Zato je u svom interesu nju udao za smrtnog čoveka. Kada joj se rodio sin, majka ga je, pričalo se, uronila u vode Stiksa, reke podzemnog sveta, tako da mu je celo telo, osim pete za koju ga je držala, pokrio nevidljiv oklop. Već kao desetogodišnji dečak golim rukama je zadavio vepra i u trku dostigao jelena. Do pune zrelosti naučio je sve što je tadašnjem junaku trebalo u životu: da se ponaša kao muškarac, da vlada oružjem, vida rane, da svira liru i peva.

Tetida je znala za proročanstvo da će njen sin biti stavljen pred izbor: dug život bez slave, ili kratak i slavan život junaka. Iako mu je želela slavu, kao majka je, svakako, davala prednost životu. Kad je saznala da ahejski kraljevi spremaju rat protiv Troje, sakrila je Ahila na ostrvu Skiru kod kralja Likomeda, gde je prerušen u ženske haljine živeo među kraljevim kćerima. Uz pomoć vrača Kalhanta kralj Agamemnon otkrio je njegovo skrovište i poslao po njega itačkog kralja Odiseja i argejskog kralja Diomeda. Prerušeni u trgovce Odisej i Diomed ušli su Likomedovu palatu i pred kraljevim kćerima rasprostrli svoju robu. Među skupocene tkanine, nakit i slične predmete, za koje se žene obično zanimaju, stavili su, kao slučajno, mač. Kad se na ugovoreni znak pred palatom začuo bojni poklič njihovih drugova i zveket oružja, sve su se devojke u strahu razbežale, ali jedna ruka je zgrabila mač. Ahil se tako otkrio i bez dugog nagovaranja obećao da će se pridružiti ahejskoj vojsci. Nije mogla da ga zaustavi ni Likomedova kći Dejdamija, koja je očekivala njegovo dete, ni izgledi na dugu i sretnu vladavinu u domovini. Ahil je izabrao nadu u slavu.

U luku Aulidu, u kojoj su se skupili ahejski brodovi pred pohod na Troju, Ahil je doveo pet hiljada junaka, jezgra kojih su bili hrabri Mirmidonci. Njegov otac Pelej, koji zbog starosti nije mogao da učestvuje u ratu, dao mu je svoj oklop, veliko koplje od tvrdog jasena i bojna kola s besmrtnim konjima. To su bili pokloni koje je kao svadbeni dar dobio od bogova kada se venčao sa Tetidom. Ahil je znao da ih iskoristi. Devet godina je ratovao na bojnom polju pod Trojom i osvojio dvadeset i tri grada u njenoj okolini. Samom svojom pojavom izazivao je u redovima Trojanaca grozu i strah. Ahejska vojska i sve vojskovođe cenili su ga kao najhrabrijeg i najuspešnijeg ratnika - osim vrhovnog zapovednika, Agamemnona.

Agamemnon je, naime, na Ahila bio ljubomoran. Bio je, doduše, moćan kralj i sposoban ratnik, ali ne i tako velik čovek da bi oprostio podređenom koji ga nadvisuje zaslugama i popularnošću. Dugo je skrivao svoje neprijateljstvo, ali jednom prilikom nije uspeo da se savlada: izazvao je svađu koja je gotovo dovela do propasti ahejske vojske.

Bilo je to početkom desete godine rata, kad je u ahejskom taboru zavladalo duboko nezadovoljstvo zbog beskrajnog odugovlačenja rata. Vojnici su želeli da se vrate kućama, a vojskovođe su izgubile nadu da će osvajanjem Troje steći slavu i domoći se bogatog plena. Ahil je sa svojim Mirmidoncima krenuo u susedno kraljevtsvo da pribavi hranu i plen koji bi vojnicima podigao moral i razbio malodušnost. Među zarobljenicima doveo je i kćer Apolonovog sveštenika Hrisa. Pri deobi plena devojka je pripala Agamemnonu. Ahil nije imao ništa protiv toga jer nije žudeo za njom. Voleo je lepu Briseidu, koju je zarobio u jednom od svojih prethodnih pohoda. Ali nedugo posle toga pojavio se u ahejskom taboru Hriseidin otac Hris i, poželevši Ahejcima skoru pobedu, zamolio Agamemnona da mu vrati kćer, naravno uz veliku otkupninu. Ahejcima se dopala sveštenikova ponuda, ali je protiv toga ustao Agamemnon: da mu se, navodno, devojka sviđa, da je neće dati ni za šta na svetu i neka se Hris vrati odakle je i došao. Sveštenik je otišao, ali je zamolio Apolona da ga osveti. Uslišivši njegovu molbu, Apolon je sišao sa Olimpa i strelama iz svog srebrnog luka počeo da seje kugu po ahejskom taboru. Vojnici su umirali, ali Agamemnon nije preduzeo ništa da umiri gnevnog boga. Kad je stanje u vojsci postalo nepodnošljivo, Ahil je odlučio da stupi u akciju: sazvao je vojsku u skupštinu da se dogovore šta da rade. Agamemnon se osetio uvređenim zbog Ahilovog mešanja i naumio je da mu se osveti. Kad je vrač Kalhant objavio u skupštini da se Apolon može umiriti jedino vraćanjem Hrisove kćeri, naravno bez otkupnine i uz izvinjenje, Agamemnon se okomio na njega i pritom grubo napao i Ahila koji ga je branio. Posle nečuvenih uvreda, kojima je pred celom vojskom osramotio Ahilovu čast, izjavio je na kraju da će se u interesu vojske odreći Hriseide, ali da će kao naknadu za nju izabrati robinju jednog vojskovođe - i izabrao je Ahilovu miljenicu Briseidu.

Ahil se disciplinovano pokorio odluci vrhovnog zapovednika, ali se zakleo da neće ratovati sve dok ga Agamemnon za to ne zamoli i ne pruži mu zadovoljenje pred celom ahejskom vojskom. Uputio se na morsku obalu, pozvao iz morskih dubina svoju majku i zamolio je da se zauzme za njega kod najvišeg boga. Zevs neka pomogne Trojancima da potisnu ahejsku vojsku, kako bi Agamemnon shvatio da bez Ahila ne moze da ratuje i došao kod njega sa izvinjenjem i molbom. Tetida je prenela sinovljevu molbu, i najviši bog joj je udovoljio. Zabranio je bogovima da učestvuju u borbi i podstakao Hektora, vođu Trojanaca, da iskoristi Ahilov izostanak iz borbe i potisne Ahejce sve do mora. U isto vreme Agamemnonu je poslao varljiv san da ga, uprkos slabljenju njegovih snaga, podstakne u napad. Iako su se Ahejci hrabro borili, morali su da odstupe. Trojanci se, posle nove bitke, čak nisu ni povukli iza gradskih bedema, nego su prenoćili na ravnici pred samim ahejskim taborom, kako bi ga sutradan uništili nezadrživim jurišem. Kad su se Ahejci našli u škripcu, Agamemnon je Ahilu poslao izaslanike s porukom da žali sto ga je uvredio, da mu vraća Briseidu i povrh toga daje još sedam drugih devojaka i bogate darove, samo da prestane da se ljuti i vrati se u borbu. Ali Ahil je u svojoj srdžbi prevršio meru. Odbio je Agamemnonov predlog i izjavio da neće ratovati sve dok Hektor ne napadne njegov tabor. Ali do toga neće doći jer će se on sa vojskom vratiti u rodnu Ftiju.

Katastrofa je izgledala neizbežna. Trojanci su u jutarnjem napadu potisnuli ahejski bojni red, srušili bedem koji je branio ahejski tabor, a Hektor se čak probio do lađa s namerom da ih zapali i tako onemogući Ahejcima da se spasu bekstvom. U tom času Ahilu je pristupio Patroklo, njegov najdraži prijatelj, i zamolio ga da mu pozajmi svoj oklop i dozvoli da pomogne drugovima u času teskog iskušenja. Kad Trojanci ugledaju Ahilovo oružje, pomisliće da je protiv njih krenuo sam Ahil pa će se u strahu pred njim povući. Ahil se za trenutak kolebao, ali ugledavši vatru koju je Hektor bacio na jednu ahejsku lađu, odmah je ispunio Patroklovu molbu. Osim oklopa dao mu je i svu svoju vojsku. Patroklo se brzinom munje bacio na Trojance i lukavstvo je uspelo. Misleći da pred sobom imaju Ahila, Trojanci su počeli da se povlače u opštoj pometnji. Ugasivši vatru, Patroklo je udario na Trojance koji su se povlačili, goneći ih prema bedemima. Ali tada je neprijatelj uvideo da je prevaren jer se Patroklo nije usudio da u boj ponese Ahilovo teško koplje. Suprotstavili su se Patroklu, a kopljanik Euforb, uz pomoć boga Apolona, smrtno ga je ranio a Hektor zatim probo kopljem.

Doznavši da mu je poginuo najbolji prijatelj, Ahil je udario u strašno naricanje. Njegovi drugovi su mislili da će u očajanju zabiti sebi mač u grlo. Zaboravivši istog časa sve uvrede, hteo je da se baci u borbu i osveti Patrokla, ali njegov oklop je bio u rukama pobedničkog Hektora. Zato je Ahil zamolio majku Tetidu da mu nabavi drugi. Napravio mu ga je, na njenu molbu, sam oružar bogova Hefest za samo jednu noć. Nad Patroklovim mrtvim telom, koje su Ahejci posle strašnog krvoprolića oteli Trojancima, Ahil se zakleo da će se ljuto osvetiti Hektoru. Pomirio se s Agamemnonom, koji je pred celom vojskom priznao svoju krivicu i vratio mu Briseidu i u prvoj bici posle Patroklove smrti ubio Hektora.

Bila je to nemilosrdna borba. Ahil je trazio Hektora u bojnim redovima i tri puta ga našao, ali ga je svaki put spazio Apolon, veran braniocima Troje. Obuzet strašnim besom, Ahil je raspršio trojanski bojni red, uništio deo vojske, a ostatak prisilio da se skloni iza bedema. Kad su se zatvorila ogromna Skejska vrata, pred njima je čekao Hektor: izazvao je Ahila na dvoboj da bi spasio svoju čast i čast svoje vojske. Predložio je da pobednik ostavi telo palog svojim drugovima, kako bi mogli da ga dostojno sahrane. Ali Ahil je prihvatio samo izazov na dvoboj i bacio se na Hektora kao orao na zeca. Uprkos svojoj snazi, Hektor se dao u beg. U trci da spasi goli život triput je optrčao visoke trojanske bedeme, ali se na kraju zaustavio na nagovor boginje Atene, koja je Trojancima želela propast. Ukrstio je svoje oružje s Ahilom u dvoboju na život i smrt, nad kojim su se užasnuli čak i bogovi, i pao proboden Ahilovim kopljem.

Pobednik Ahil vezao je mrtvog Hektora za svoja borna kola, tri puta je na njima obišao trojanske bedeme i dovukao leš u ahejski tabor da ga baci na milost i nemilost ahejskim psima. Ali bogovi nisu dozvolili da se skrnavi leš hrabrog Hektora. Zevs je naredio Tetidi da obuzda svog sina. Ona je to učinila i utišala njegovu jarost. Kad je zatim pod plaštom noći u Ahilov toranj došao stari trojanski kralj Prijam da iskupi leš svoga sina, Ahil mu ga je predao ganut njegovom sudbinom. Potom je na dvanaest dana obustavio borbe da bi Trojanci mogli dostojno da sahrane svog mrtvog vođu. Pobedio je ne samo neprijatelja u borbi nego i svoju strast. Dokazao je ne samo da je heroj nego i nešto više - čovek.

Ali Ahilu nije bilo suđeno da doživi pad Prijamovog grada, i sam je pao ubrzo nakon Hektora. Pobedio je još i ubio kraljicu Amazonki Pentezileju, koja je sa svojom ženskom vojskom pritekla u pomoć Troji, a ubio je u dvoboju i novog vrhovnog zapovednika trojanske vojske, kralja Memnona iz daleke Etiopije. Ali kad je posle njegove pogibije hteo da provali kroz otvorena Skejska vrata u grad, na put mu je stao sam bog Apolon. Ahil mu je doviknuo da mu se skloni s puta jer će ga inače probosti kopljem. Apolon ga je poslušao, ali samo da mu se osveti zbog nanete uvrede. Uspeo se na trojanske bedeme, potražio u bojnoj vrevi Prijamovog sina Parisa i pozvao ga da napne svoj luk i strelu nanišani na Ahila. Paris se nije dao dva puta nagovarati, i Apolon je uputio njegovu strelu pravo u Ahilovu petu koja nije bila zaštićena oklopom. Bojnu viku nadjačao je jedini krik užasa - Ahil je pao kao Sunce oboreno s nebeskog svoda i zemlja se pod njim zatresla da su popucali trojanski bedemi. Ali odmah nakon toga Ahil je ustao i istrgnuo strelu iz pete. Medjutim, kuke na njenom vrhu iščupale su mu iz noge veliki komad mesa, rastrgle žile i iz rane je šiknuo jak mlaz krvi. Kada je Ahil osetio da s krvlju gubi snagu, a s njom i život, kriknuo je očajno, strašnom kletvom prokleo Apolona i Troju i ispustio dušu. Za Ahilovo telo se razbuktala ogorčena bitka. Na kraju su ga Ahejci oteli iz trojanskih ruku i svečano sahranili na visokoj lomači koju je zapalio sam bog Hefest. Zatim su njegov pepeo pomešali s pepelom Patrokla i nad njihovim zajedničkim grobom podigli visok nadgrobni spomenik od gline da bi stalno podsećao svet na slavu dvojice junaka.




PERSEJ
(Sin najvišeg boga Zevsa i Danaje, kćeri Akrisija, kralja Arga)

Bio je jedan od retkih mitskih junaka koji nije imao nijednu lošu osobinu. Time je prednjačio čak i u odnosu na Herkula (koji je s vremena na vreme dozvoljavao da ga ponese bes, a često se i opijao) ili Ahila, koji je interese vojske stavljao ispred svojih. Persej je po lepoti bio ravan bogovima, isticao se snagom i spretnošću, bio je hrabar i u svemu uspešan.

Rodio se pod neobičnim okolnostima. Njegov deda Akrisije saznao je za proročanstvo da će poginuti od ruke svog unuka. Da bi izbegao tu sudbinu, sagradio je svojoj kćeri Danaji podzemnu odaju od kamena i bronze i u nju je zatvorio, kako bi sprečio njen dodir s ljudima. Ali Zevs ga je nadmudrio. Budući da mu se Danaja svidela, dopro je do nje kroz krov u kapima zlatne kiše. Nakon određenog vremena rodila je sina, kome je dala ime Persej. Njegovo božansko poreklo uopšte nije krila, ali uprkos tome Akrisije je odlučio da se oslobodi Perseja. Naredio je da se napravi velika škrinja, zatvorio je u nju Danaju i Perseja, lično je zakovao i uz pomoć slugu bacio u more.

Zevsovom sinu nije bilo suđeno da se udavi: talasi su odneli škrinju daleko prema ostrvu Serifu. Tamo ju je ulovio ribar Diktije, brat tamošnjeg kralja Polidekta. Doveo je Danaju i Perseja u kraljevsku palatu i Polidekt ih je lepo primio. Prelepu ženu u koju se zaljubio i najviši od bogova nijedan smrtnik neće prezreti. Danaji i njenom sinu Polidekt je pružio gostoprimstvo i okružio ih brigom i pažnjom, čak i većom nego što je Danaji bilo ugodno. Time, razume se, nije stekao njenu naklonost, na kraju ga je omrzla pa nije htela ni da čuje za sina kojeg on je on želeo da mu rodi. Posle godinu dana uzaludnog zavođenja Polidekt je pokušao da je dobije silom. Ali Persej je tada već imao dovoljno snage da odbrani svoju majku.

Kralj je shvatio da mora da se oslobodi Perseja ako želi da postigne svoj cilj. Nije se usudio da protiv njega istupi otvoreno jer se bojao najvišeg boga, ali posle dugog razmišljanja pala mu je na um sjajna zamisao. Izrazio je pred Persejem sumnju u njegovo božansko poreklo i pozvao mladića da o njemu pruži dokaze nekim izuzetnim delom. Kad je Persej na to pristao, dao mu je zadatak da ubije odvratnu Gorgonu Meduzu i donese mu njenu glavu.

To je zaista bio izuzetan zadatak koji je prevazilazio ljudske snage. Prvo, bilo je poznato da se svako ko pogleda Meduzu, krilatu neman s dugim očnjacima, i zmijama umesto pramenova kose, odmah skameni, a kao drugo, niko nije znao gde Meduza sa svojim dvema sestrama zapravo živi. Tu su Perseju mogli da pomognu samo bogovi, a kako je bio hrabar (a uz to i sin njihovog vladara), odmah su mu pritekli u pomoć. Bog Hermes mu je dao zakrivljen čarobni mač, čiji udarci nikad ne promašuju cilj, a boginja Atena blistav čelični štit u kome se sve odražavalo kao u ogledalu. Tako naoružan Persej je krenuo na put.

Putovao je s jednakom sigurnošću kao i odlučnošću. Prošao je mnoga kraljevstva, upoznao mnoge narode i savladao mnoge prepreke koje ljudima na putu postavljaju razbojnici i vladari. Najzad je došao u sumornu zemlju u kojoj su živele starice Greje, sestre Gorgona, koje su znale kako se do Gorgona može stići. Greja je bilo tri, a sve tri su imale samo jedno oko i jedan zub. Kad je jedna imala to oko, druge dve su bile slepe, i ta koja je videla morala je da ih vodi. Persej je čekao trenutak kad su oko predavale jedna drugoj, kad nijedna nije videla, oduzeo im ga je i, zapretivši da ga neće vratiti, prisilio Greje da mu pokažu put do Gorgona. Taj put je vodio kroz gaj u kome su živele dobronamerne nimfe i one su Perseju dale tri korisna dara: šlem Hada, vladara podzemnog sveta, koji je čoveka činio nevidljivim, sandale s krilima, pomoću kojih je mogao da leti i čarobnu torbu koja se smanjivala i povećavala zavisno od toga šta se u nju stavljalo. Persej je obuo sandale i sa svim svojim naoružanjem poleteo prema zapadu gde je bilo ostrvo Gorgona.

Takav let je bio i u mitska vremena nešto fantastično, i već bi sam po sebi Perseju osigurao večnu slavu. Njegov opis je uzbuđivao antički svet i više od onoga što je usledilo. Persej je ugledao Gorgone sa velike visine. Sve tri ležale su na trbuhu, pokrivene svojim blještavim krilima, i spavale na obali mora. Dve od njih bile su besmrtne, a samo je jedna, Meduza, bila smrtna. Ali kako je prepoznati među ostalima? Persej je podigao svoj sjajni štit gledajući u njega kao u ogledalo. Nije smeo da pogleda pravo u njih jer bi se svako, čim bi se prema njemu okrenule licem, pretvorio u kamen. Dok je razmišljao koju da napadne, kraj njega se pojavio bog Hermes i pokazao na krajnju koja je ležala najbliže moru.

Morao je da iskoristi trenutak kada su Gorgone spavale. Zmije na Meduzinoj glavi su osetila približavanje neprijatelja i počele da sikću. Ali Persej se nije uplašio ni kad su se uskomešale i probudile Meduzu. Pre nego što je stigla da otvori oči, sevnuo je njegov mač i jednim udarcem joj je odrubio glavu. Munjevitom brzinom je bacio Meduzinu glavu u čarobnu torbu i uzleteo u visine. Iz Meduzinog tela šiknuo je mlaz crne krvi, a iz nje su izronili div Hrisaor i krilati konj Pegaz. U tom trenutku su za Persejem poletele i dve besmrtne Gorgone da osvete smrt svoje sestre, ali nisu ga stigle jer je nevidljiv, sa Hadovim šlemom na glavi, nestao iznad prostranog mora prema istoku gde je ležalo ostrvo Serif.

Krilate sandale nisu mogle da dovedu Perseja na cilj, posebno bez odmora. Stigao je do severozapadne obale Afrike, gde je živeo titan Atlas. Zbog pobune protiv bogova bio je osuđen da večno nosi nebeski svod. Atlas je bio nepoverljiv prema strancima jer je znao za proročanstvo da će jednom doći Zevsov sin koji će mu doneti nesreću. Kad mu se Persej predstavio kao Zevsov sin i pobednik nad Meduzom, Atlas ga je umesto pozdrava okrivio da laže i oterao ga pogrdnim rečima. Persej nije dozvolio da ga vređa, skrenuvši pogled izvadio je iz torbe Meduzinu glavu kao dokaz svoje pobede. Atlas se, čim je ugledao, pretvorio u kamenu goru. Tako okamenjen leži široko protegnut između Maroka i Tunisa sve do dana današnjeg.

Kada se Persej odmorio, obuo je sandale i nastavio put. U užarenom vazduhu severne Afrike torba je propustila krv koja je tekla iz Meduzine glave. Čim su njene teške kapi dotakle zemlju, izlegle su se iz njih zmije otrovnice, koje su se vremenom toliko namnožile da su u celoj zemlji uništile život i pretvorile je u pešćanu pustinju. Ali kad se to dogodilo, Persej je već bio daleko, na samom kraju tada poznatog sveta - u Etiopiji.

U toj zemlji je vladao kralj Kefej i Persej je odlučio da ga poseti. Kad je leteo iznad obale na kojoj se nalazila kraljevska palata, ugledao je neverovatan prizor: na steni kraj mora bila je prikovana prelepa devojka. Persej je doleteo do nje, saznao da se zove Andromeda i da je kći kralja Kefeja i njegove žene, kraljice Kasiopeje. Prikovana je da bi svojim životom otkupila otadžbinu od morske nemani koju je u zemlju njenog oca poslao bog mora Posejdon da se osveti jer je njena majka svojom hvalisavošću uvredila morske nimfe. Tek što je to rekla, iz mora je izronila ogromna neman. Devojka je kriknula tražeći pogledom oca i majku, i oni su užasnuti dotrčali da se od nje oproste. U tom trenutku Persej je potegao svoj čarobni zakrivljani mač i uzviknuo da će je spasiti ako devojku dobije za ženu. Roditelji i devojka su na to radosno pristali iako su sumnjali da će uspeti. Persej je uzleteo i okomio se na neman, slično kao na Meduzu. Nakon teške borbe smrtno ju je ranio, a kada se neman dovukla do obale ne bi li na izmaku snage rastrgla Andromedu, Persej ju je dokrajčio.

Tako se Persejeva poseta kralju Kefeju završila svadbenom svečanošću. Veselje je vladalo ne samo u palati nego i u celoj oslobođenoj zemlji. Kad je gozba bila na vrhuncu, odjeknuli su kroz dvoranu koraci naoružanih muškaraca i kroz otvorena vrata upao je odred vojnika koje je vodio bivši Andromedin verenik Finej. Oštro se okomio na Perseja, nazvao ga kradljivcem neveste i pozvao kralja da mu preda Andromedu. Kefej je stao na Persejevu stranu: mladi junak nije ukrao devojku, nego ju je stekao u borbi kad se Finej nje već bio odrekao. Finej nije bio voljan da razmenjuje argumente već je na Perseja bacio koplje, ali ga je ono promašilo i zabilo se u zid. Persej ga je iščupao i bacio na Fineja, ali je ovaj odskočio u stranu pa je koplje pogodilo jednog njegovog pratioca. U dvorani se razbuktala nemilosrdna borba. Finej je bio nadmoćan jer je bio naoružan, a svatovi su na svečanost došli nenaoružani. U najkritičnijem času Persej je pozvao prijatelje da okrenu pogled i izvukao iz torbe Meduzinu glavu. Naoružani ljudi počeli su jedan za drugim da se pretvaraju u stene. Na kraju se i Finej pretvorio u kameni kip.

Nakon svadbe Persej se s Andromedom zaputio na Serif, gde je stigao u pravom trenutku. Polidekt je već čekao vojnike da mu dovedu Danaju kad napusti Zevsov hram u kojem je pred njim potražila utočište. Ali umesto Danaje na vratima se pojavio njen sin. Kralj nije verovao svojim očima. Bio je uveren da je Persej poginuo u borbi s Gorgonama. Kad mu je mladi junak rekao da je po njegovoj zapovesti ubio Meduzu, Polidekt je prasnuo u smeh i nazvao ga hvalisavcem i lažljivcem. "Kad ne veruješ, kralju, eto dokaza!" uzviknuo je Persej i iz torbe izvukao Meduzinu glavu. Polidekt ju je pogledao i pretvorio se u kamen.

Budući da Persej nije težio vladavini nad Serifom, prepustio ju je Polidektovom bratu Diktiju i vratio se s majkom i ženom u rodni Arg. Njegov deda Akrisije je pred njim pobegao bojeći se ispunjenja starog proročanstva i tako je Persej preuzeo vlast. Šlem koji ga je činio nevidljivim vratio je Hadu, krilate sandale Hermesu, a čarobnu torbu nimfama. Meduzinu glavu poklonio je boginji Ateni, koja ju je pričvrstila na svoj oklop.

Persej je u Argu dugo vladao, srećno i u miru. Kad se Akrisije uverio da mu od Dajaninog sina ne preti opasnost, vratio se u Arg. Ali nije uspeo da umakne sudbini. Na svečanim sportskim igrama, Persejev disk, koji je mladi junak bacio svom snagom, promenio je smer, udario Akrisija u glavu i na mestu ga usmrtio. U dubokoj tuzi zbog smrti svog dede, Persej je odlučio da napusti Arg, ustupivši ga svom prijatelju Megapentu, koji je zauzvrat njemu prepustio Tirint. U njegovoj blizini Persej je sagradio gradove Mideju i Mikenu, čije ruševine i danas vladaju dolinama Arga.

Persej i Andromeda su se posle smrti pretvorili voljom bogova u sjajna sazvežđa, koja se mogu videti golim okom. Alkej, njihov najstariji sin, postao je kralj u Tirintu i otac kraljaj Amfitriona. Njihovi sinovi Elektrion i Stenel postali su kraljevi u Mikeni. Hrabri muškarci su bili i njihovi sinovi Mestor i Elije, a i njihov zet Perijer, za kojeg su udali svoju kćer Gorgofonu. Podjednako hrabar je bio i njen drugi muž Ebal, a najslavniji unuk Perseja i Andromede bio je Herkul.




ANDROMEDA
(Grč. Andromede, lat. Andromeda - žena junaka Perseja, kći etiopskog kralja Kefeja i njegove žene Kasiopeje)

S Persejem se upoznala u čudnim okolnostima: bespomoćno prikovana za stenu na morskoj obali, gde je po nju trebalo da dođe morska neman Ketos. Ketosa je u Kefejevo kraljevstvo poslao bog mora Posejdon da osveti uvredu svojih kćeri i unuka, koje je Kasiopeja uvredila time što je tvrdila da je lepša od svih morskih nimfi zajedno. Neman je uništavala podanike Kefejevog kraljevstva, a svaka borba protiv nje bila je uzaludna. Kefej se za pomoć obratio Amonovom proročištu u Libiji, gde je dobio savet kako da spasi zemlju. To je moglo da se postigne jedino žrtvovanjem vlastite kćeri. Kad je za to doznao narod, prisilio je kralja da posluša savet proročišta. Tako je Kefej prepustio Andromedu na milost i nemilost nemani. Ali sudbina joj nije odredila da umre: baš u trenutku kad joj se neman približavala, pojavio se Persej.

Mladi junak je u Kefejevu zemlju došao s ostrva Gorgona, gde je ubio ne manje opasnu neman Meduzu. Kad je video šta Andromedu očekuje, bez kolebanja je izjavio da će je spasiti ako je dobije za ženu. Andromeda i njeni roditelji su to radosno prihvatili i Persej se pripremio za borbu: pričvrstio je na noge krilate sandale koje su mu omogućile da leti i opasao zakrivljen čarobni mač koji mu je osiguravao pobedu u svakoj borbi. I pored takvog naoružanja i velike Persejeve hrabrosti, borba je dugo bila neodlučena. Razume se, neman nije htela da se odrekne plena, a još manje života. Na kraju, sreća se okrenula na Persejevu stranu: teško ranjeni Ketos se uspuzao na obalu da u samrtnom grču proždere Andromedu, ali ga je Persej dotukao. Andromeda je bila spašena i ubrzo posle toga u Kefejevom domu se slavila svadba.

Međutim, pošto je pre toga Andromeda bila verena za Kefejevog brata Fineja, došlo je do spora. Kada je bila u smrtnoj opasnosti Finej nije ni prstom maknuo da je spasi, a sad je vrlo uporno tražio svoje pravo. Upao je s naoružanim ljudima u svadbenu dvoranu, nazvao Perseja kradljivcem nevesta i zatražio da mu Andromedu odmah vrati. Uzalud mu je Kefej objašnjavao da je pravo na Andromedu izgubio onda kada je pristao da ona bude žrtvovana, a uzalud je i Persej branio svoj opravdani zahtev. Finej je svojim pratiocima naredio da silom otmu Andromedu, a sam je kopljem nasrnuo na Perseja. Kad je Persej video da ne može da se odbrani, pozvao je svoje prijatelje da odvrate pogled i iz torbe izvukao glavu Meduze koja je bila tako strašna da se pri pogledu na nju svako skamenio. Finej i njegovi ljudi pretvorili su se u kamene kipove.

Nakon venčanja, Andromeda je s Persejem otišla na ostrvo Serif, gde je živela njegova majka Danaja, a zatim u Arg, gde je Persej postao kralj. Tamo mu je rodila mnogo potomaka, koji su postali znamenite ličnosti grčkih mitova: Persa, Alkeja, Elektriona, Stenela, Mestora, Elija i Gorgofonu. Njen praunuk je bio i junak Herkul. Nakon smrti bogovi su Andromedu preneli na nebo. Ona i danas sja na noćnom nebeskom svodu zajedno sa svojim mužem Persejem i svojim roditeljima Kefejem i Kasiopejom.




ATLAS(Grč. Atlas, lat. Atlas - div koji na svojim ramenima drži nebeski svod, sin titana Japeta i okeanide Klimene)

Po njemu se naziva stenoviti predeo dug dve hiljade kilometara u severozapadnoj Africi u koji se Atlas, navodno, pretvorio posle smrti; zatim, okean koji oplakuje zapadne obale njegove nekadašnje zemlje; geografski ili zvezdani atlas; jedna od najvećih mrlja na istočnom delu planete Merkur; ostrvo koje je nastalo u mašti filozofa Platona, a koji su mnogi istraživači uzalud tražili (neki često i "otkrivali"), nazvan Atlantis ili Atlantida.

Atlas je učestvovao u neuspeloj pobuni titana protiv olimpskih bogova. Kao jedan od poraženih, Atlas, prema Zevsovoj presudi, mora za kaznu zauvek da nosi veliku težinu nebeskog svoda, odnosno stubova na kojima počiva. Samo jednom mu se pružila prilika da se oslobodi tereta, kad je u njegovu zemlju došao Herkul da mikenskom kralju Euristeju donese zlatne jabuke sa stabla koje su čuvale Atlasove kćeri Hesperide. Atlas se susretljivo ponudio da sam ubere jabuke ako Herkul umesto njega pridrži za to vreme nebeski svod. Herkul je znao da jabuke čuva nesavladiv zmaj koji nikad ne spava i zato je prihvatio Atlasov predlog. Atlas je doneo jabuke i opet se ljubazno ponudio da ih odnese u Mikenu. Svakako, za Herkula je to bilo očigledno lukavstvo. Naoko je prihvatio ljubaznu ponudu, ali je zamolio titana da na trenutak pridrži nebeski svod dok on sebi od trave napravi podlogu za rame jer ga ogroman teret bolno pritiska. Kad ga je Atlas odmenio, Herkul mu je zahvalio na ljubaznosti, uzeo zlatne jabuke i ubrzo s njima nestao. Atlas je svoj teret morao da nosi do svoje smrti, ali nije ga se oslobodio ni nakon nje.

Život je, uostalom, izgubio prilično neslavno. Budući da zbog starog proročanstva nije verovao strancima, nije pustio u zemlju ni junaka Perseja, koji je tim putem hteo da se vrati sa ostrva Gorgona, gde je ubio čudovište Meduzu. Štaviše, uvredio je Perseja izjavom da je njegovo hvalisanje Meduzinim ubistvom bogohulna laž. Persej mu je kao dokaz da govori istinu pokazao odsečenu Meduzinu glavu koja je bila tako strašna da se svako ko bi je pogledao skamenio. Tako se i div Atlas pretvorio u kamenu planinu, a njegova se glava i danas gubi u plavetnilu neba čiji će svod morati da drži do kraja sveta.




DEDAL(Grč. Daidalos, lat. Daedalus - najveći grčki vajar, slikar, graditelj i izumitelj, sin atinskog umetnika Eupalama)

Dedal je jedan od najvećih heroja grčkih mitova. On je prvi čovek koji se sa zemlje uzdigao na krilima izrađenim ljudskom rukom, a zatim se na nju uspešno spustio. Njegov pronalazak krila bilo je nešto tako izuzetno da je zasenio sve što je Dedal do tada izumeo, između ostalog polugu i svrdlo. Njegov uspešni let bacio je u zaborav gotovo sva ostala njegova dela - uostalom nipošto na štetu njegove slave.

Prema grčkim mitovima, odnosno njihovim sačuvanim verzijama iz novijeg vremena, Dedal nije bio u svemu pozitivan junak. Svaki smrtnik istovremeno je i dobar i zao, iako ne podjednako, a ni najveća genijalnost ne isključuje ljudske slabosti. To važi i za Dedala. Njegove statue su bile kao žive, konji su rzali pred njegovim slikama kao da u njima vide žive pripadnike svoje vrste, a ljudi su ga poštovali gotovo kao boga. Ali kad je Dedal primetio da je njegov nećak Talos još nadareniji od njega, nije hteo da se s tim pomiri i sunovratio je Talosa sa strme stene atinskog Akropolja. Neko ga je video dok je ukopavao njegov leš, pa ga je atinski narodni sud, uprkos Dedalovoj umetnosti i njegovim zaslugama, osudio na smrt.

Ali bogovi štite umetnike i opraštaju im čak i kad krše temeljne ljudske zakone.Tako su i Dedalu pomogli da se oslobodi iz tamnice i omogućili mu da sa sinom Ikarom stigne na Krit. Tamo mu je utočište pružio kralj Minos, koji se upravo bio vratio s ratnog pohoda protiv Atine. I nije mu samo pružio utočište nego je naručio i nekoliko poslova primerenih Dedalovim sposobnostima.

Minosova žena Pasifaja je, dok je kralj bio odsutan, počinila preljubu sa svetim belim bikom i rodila čudovište, pola bika - pola čoveka. Minos je to sa svojom ženom raščistio po kratkom postupku, ali njenom nesrećnom potomku nije hteo da naškodi. Dete, najzad, nije krivo za pad svoje majke. Ali Minos je odlučio da sakrije Minotaura od ljudskih pogleda i jezika, a rešenje tog problema poverio je Dedalu. Nakon temeljnog proučavanja kraljevog zahteva Dedal je predložio da se u glavnom gradu Knososu sagradi ogromna građevina, Lavirint. Minotaur će moći mirno da živi u njegovom središtu, napolje neće moći, a svako ko uđe unutra, neće naći izlaz. Minos se saglasio i Dedal je svoju nameru sproveo u delo. Sagradio je građevinu koja je postala jedno od sedam čuda sveta.

Minos je velikodušno nagradio Dedala, dao mu novi posao, pa još jedan, a kad je Dedal sve završio, predložio je nešto što bismo danas nazvali doživotnom penzijom. Hteo je da se tako osigura da Dedal neće otkriti tajnu Lavirinta ili sagraditi sličnu građevinu. Ali Dedal je, umesto sigurnosti koju pruža dobra penzija, davao prednost slobodi i odbio je kraljevu ponudu. Kralj mu je uzvratio zabranom da napusti Krit.

Obala je bila pod jakom stražom, na moru su gospodarili Minosovi brodovi. Dedal je s Ikarom dugo razmišljao kako da pobegnu s Krita, a onda mu je pala na um velika zamisao: Minos može da zatvori sve morske i kopnene puteve, vazdušno prostranstvo ostaje slobodno - odleteće s ostrva kao ptice. To je u ono vreme bila dosta smela misao. Pre njega nijedan smrtnik nije leteo. Nekada je to neko pokušao u Mesopotamiji, ali Dedal za to nije znao. Još genijalniji je bio način na koji je Dedal svoju zamisao sproveo u stvarnost. Od ptičjeg perja izradio je dva para krila, slepivši pojedina pera voskom, a zatim se, praćen Ikarom, odvažno vinuo u visine. Cilj mu je bila Atina.

U mitovima je smer Dedalovog i Ikarovog leta tačno naznačen. Iz Knososa poleteli su na sever prema ostrvu Parosu, a zatim naglo skrenuli na severoistok. Dedal je, po svoj prilici, tek tada postao svestan onoga što je u tuđini potisnula čežnja za otadžbinom: u Atini ga je čekala smrtna kazna. Ali uskoro se dogodilo nešto gore nego što je, bar za oca, gubitak sopstvenog života. Uprkos Dedalovom upozorenju Ikar je, u svom mladenačkom oduševljenju, uzleteo previsoko, sunce je rastopilo vosak kojim su bila slepljena pera njegovih krila, mladić se survao u more i udavio. Nesrećni Dedal promenio je tada smer leta i poput leptira odleteo za svetlom Sunca na zapadu. Posle hiljadu kilometara leta srećno je doleteo na Siciliju i tamo zatražio utočište kod kralja Kokala.

Kokal je primio Dedala u službu, a Dedal mu je zauzvrat sagradio veličanstvenu palatu koju je ukrasio statuama i slikama. Minos je doznao za Dedalov boravak na Siciliji i od Kokala zatražio da mu izruči Dedala kao begunca. Kokal se nije usuđivao da odbije Minosov zahtev jer je kritska mornarica tada bila najjača na svetu, ali nije nameravao da ga ispuni. Predložio je da se nastali spor reši diplomatskim putem. Minos se zaputi na Siciliju, a da bi njegovi argumenti dobili na težini, poveo je kao pratnju celokupnu svoju ratnu mornaricu. Dedal je zatražio od prestrašenog Kokala da mu da odrešene ruke. U kraljevoj kupaonici vešto je montirao tajni cevovod, zagrejao vodu u kotlovima, i kad je Minos, po svom običaju, došao uveče da se okupa, pustio je na njega kipuću vodu. Kokal je krio ubistvo kritskog kralja, ali su Atinjani ipak doznali za Dedalov čin. Iz zahvalnosti što ih je oslobodio smrtnog neprijatelja oprostili su mu ranije počinjen zločin i pomilovali ga. Dedal se vratio u svoj rodni grad u kome je, nakon mnogo godina, ispunjenih radom na njegovom proširenju i ukrašavanju, umro srećan i spokojan.





IKAR
(Grč. Ikaros, lat. Icarus - sin atinskog umetnika i izumitelja Dedala, žrtva prvog čovekovog leta)

Ikar se ubraja među najpoznatije junake grčkih mitova. Tok njegovog leta i udes kojim se završio opšte su poznati. Njegov otac Dedal sagradio je kritskom kralju Minosu građevinu Lavirint za neman Minotaura. Kralj Minos zabranio je nakon toga Dedalu da napusti Krit, kako ne bi izdao tajnu građevine, ili negde drugde sagradio sličnu. Kad Dedal nije mogao da pobegne s Krita morem, odlučio je da pobegne nebom. Od ptičjeg perja konstruisao je krila za sebe i sina i poleteo s njim sa Krita. Ali Ikar nije poslušao Dedalovo naređenje da ne leti suviše visoko. Iza ostrva Parosa Ikar je uzleteo do takve visine da je Sunce rastopilo vosak kojim je perje njegovih krila bilo zalepljeno, survao se u more i udavio. More u kome je mladić izgubio život nazvano je po njemu Ikarskim. Tako se zvalo za vreme Homera, a tako se zove i danas.

Nema sumnje da je Ikar poginuo svojom krivicom, ali da li je stvarno krivica uzdići se u visine do kojih se niko pre nije uzdigao? Čovečanstvo je na to pitanje odgovorilo jednoznačno. U našoj svesti Ikarov pad nije ostao kao simbol sloma i krivice, nego simbol tragične sudbine čoveka koji se osmelio da postigne ono o čemu su drugi samo sanjali.

Astronomi su Ikarovim imenom nazvali mali asteroid koji svakih devetnaest godina prolazi blizu Zemlje. Verovatnost da će taj Ikar pasti na Zemlju manja je od jedan prema milijardu.

DIONIS
(Grč. Dionysos, takođe i Bakhos, lat. Bacchus - sin najvišeg boga Zevsa i Semele, kćeri tebankskog kralja Kadma, bog vina i vinogradarstva)

Rodio se u Tebi, mada se mestom njegovog rođenja smatraju i Naksos, Krit, Elida, Teos i Eleutera. Pitanje njegovog porekla i u drugom smislu je dosta zamršeno. Kad je trebalo da dođe na svet, ljubomorna Zevsova žena Hera odlučila je da ga ubije. Posetila je Semelu u liku stare dadilje i nagovorila je da zamoli Zevsa da joj se barem jednom pokaže u svoj svojoj moći i veličanstvenosti. Najviši bog je u svom samoljublju ispunio Semelinu želju i prikazao joj se u sjaju svojih munja, praćen tutnjavom gromova. Dogodilo se upravo ono što je Hera želela: jedna munja je zapalila tebansku kraljevsku palatu, a plamen je uhvatio i Semelu, koja je u smrtnom strahu rodila nedonošče. Ali, umešao se Zevs. Svoju ljubavnicu je, doduše, prepustio njenoj sudbini, ali je oko svog sina podigao zid gustog bršljana koji ga je sačuvao od plamena. Kad se vatra stišala, izvukao je dete iz skrovišta i zašio ga u svoju butinu da se do kraja razvije. Kad se Dionis "po drugi put rodio", Zevs ga je predao bogu Hermesu da brine o njemu.

Hermes nije bio oženjen, a kako je kao glasnik bogova neprekidno bio na putu, nije imao vremena da odgaja mladog Dionisa, pa ga je predao Semelinoj sestri Ini, ženi orhomenskog kralja Atamanta. Kad je Hera doznala da su Ina i Atamant prihvatili Dionisa, poslala je na Atamanta ludilo, ne bi li u nastupu besa ubio dečaka. Kralj je, međutim, poubijao samo svoju decu i ženu, jer se u poslednji čas umešao Hermes i Dionisa spasio od smrti. Odneo ga je u jednu dolinu planinskog venca Nisa i poverio ga nimfama, koje su ga sakrile u duboku pećinu s ulazom zaraslim u vinovu lozu, i odgajale ga uprkos svim Herinim podvalama i zamkama. Tu je Dionis prvi put probao vino kojim je zatim opijao sebe, svoje starateljke i svoje pratioce silene i satire. Otud je Dionis doneo ljudima prve sadnice vinove loze. Dao ih je, u znak zahvalnosti za gostoljubivost, atinskom pastiru Ikariju i naučio ga da od grožđa napravi napitak, a sam je zatim Zevsovom voljom postao bog tog napitka.

Glas o Dionisovom rođenju i njegovom opojnom napitku ljudi su primili s podvojenim osećanjima. Jedni su se odmah s oduševljenjem predali njegovom kultu, a drugi su mu se odlučno suprotstavili. Trački kralj Likurg pokušao je, na primer, udarcima korbača da istera Dionisa iz svoje zemlje, kao i njegove poštovatelje i družbenike i zbog toga je bio kažnjen slepilom i naprasnom smrću. Tebanski kralj Pentej mrzeo je Dionisa zbog toga što je svojom veselošću i druželjubivošću odvraćao misli ljudi od tako važnih stvari kao što su rat, samopregor, odricanje, žrtve za višu stvar i tome slično. (Naravno, za to je skupo platio). U Argu su se opet njegovom kultu suprotstavljale žene, na čelu s kraljevim kćerima. Dionis je njihovu hladnu trezvenost pretvorio u mahnitost pa su počele da se međusobno ubijaju. Na svojim putovanjima Dionis je susretao ne samo svoje stare, zaklete neprijatelje nego i one sasvim slučajne, i teško je reći koji su mu zadali više neprilika. Jednom zgodom su ga zarobili tirenski gusari misleći da je sin nekog kralja, od kojeg su se nadali bogatoj otkupnini. Ali Dionis je raskinuo okove, pretvorio se u lava i učinio da gusarska lađa u tren oka zaraste u gustu lozu, tako da su gusari u panici poskakali u more gde su se pretvorili u delfine (osim kormilara, koji ih je jedini molio da puste Dionisa na slobodu). Najzad, ljudi su priznali Dionisa kao moćnog boga, a njegovom daru, vinu, odaju se sve do danas.

Grci, međutim, nisu smatrali Dionisa samo bogom vina i vinogradarstva, nego i zaštitnikom voća i grmlja, kojima je davao svežinu i sočnost, pa time i bogom plodnosti. Budući da vinogradarstvo i voćarstvo iziskuju marljivost i radinost, poštovali su ga kao začetnika tih vrlina, a istovremeno i kao darovaoca bogatstva koje one omogućuju. Kao boga vina poštovali su ga pre svega zbog toga što je ljude oslobađao briga i bio izvor životnih radosti. Svojim darovima je osvežavao duh i telo, podsticao druženje, donosio zabavu i ljubav, a umetnicima omogućavao pun zamah stvaralačke energije. Sve su to bili i ostali darovi koje nije moguće ičim platiti, samo pod uslovm da se pri odavanju poštovanja Dionisu pridržavamo stare izreke: "meden agan" - "ničega previše".




EROS
(Grč. Eros, lat. Amor ili Cupido - bog ljubavi i sama ljubav. Prema starijim mitovima otelovljenje životne snage koja se rodila iz prvobitnog Haosa. Prema mlađim mitovima, sin boga rata Aresa i boginje ljubavi i lepote Afrodite)

Šta zaista znamo o poreklu ljubavi? Je li stvarno tako stara kao svet? Upravo to tvrdi Hesiod: Eros se rodio istovremeno sa boginjom zemlje Gejom. Da li je istinita tvrdnja da bez ljubavi ne bi bilo života na zemlji? Prema Hesiodu, upravo je Eros spojio raspršene začetke stvari iz kojih su ponikla sva živa bića, bogovi, ljudi i životinje. Zar se ljubavi zaista ne može odoleti, iako donosi i radost i tugu? Ona je upravo onakva kakav je Afroditin sin Eros koji vlada nad svima i svuda: uzleće na zlatnim krilima naoružan lukom i strelama, bira sebi žrtve, a koga pogodi svojom strelom, taj podlegne ljubavi koja mu donosi radost, patnju, ili oboje. Iskustvo u ljubavi objašnjava zašto ljudi za njim čeznu, o njemu pevaju i zašto ga proklinju.

Najviši bog Zevs dobro je znao šta će sve svetu doneti ljubav, kao i to da Erosovim strelama ni sam neće odoleti. Zato je odlučio da ga ubije čim se rodio. Ali Afrodita je malog Erosa sakrila u duboku šumu gde Zevsovo oko nije pronilko i poverila ga brizi divljih lavica. Kad je odrastao, vratio se Zevsu na Olimp i svi bogovi su mu poželeli dobrodošlicu zbog njegove dobre ćudi i lepote. Postao je Afroditin pomoćnik. Imao je posla preko glave, a umešao se u život gotovo svakog boga i svakog čoveka. Prema mlađim mitovima, mora je sebi da pronađe pomoćnike: erose ili amore. Bila su to, navodno, njegova braća. Brat mu je, prema mlađim mitovima bio i Anteros ("Protivljubav").

Ali protiv ljubavi, bez Anterosove pomoći, bio je nemoćan i sam Eros. Zna se za nekoliko njegovih ljubavnih zgoda. Najlepša je, kao i kod ljudi, priča o njegovoj prvoj ljubavi. Zaljubio se protiv svoje volje svoje majke u prelepu devojku Psihu, koja je bila obična smrtnica. Iz toga su nastale razne komplikacije i oboje su puno pretrpeli, ali se na kraju ipak sve dobro završilo jer je najviši bog Zevs primio Psihu na Olimp među bogove i time je potvrdio kao Erosovu zakonitu ženu.





ERIDA
(Grč. Eris, lat. Discordia - kći boginje noći Nikte, boginja svađe)

Mrzeli su je i bogovi i ljudi, osim boga rata Aresa i kera, boginja nasilne smrti. U mitovima Erida ima važnu ulogu. Osvećujući se zato što je bogovi nisu pozvali na svadbu ftijskog kralja Peleja i morske boginje Tetide, bacila je među prisutne boginje Heru, Atenu i Afroditu zlatu jabuku sa stabla Hesperida, na kojoj je napisala "Najlepšoj!". Sve tri boginje odmah su posegnule za jabukom i svaka je želela da je ima za sebe. Iz toga se izrodila svađa, koja je dovela do trojanskog rata. Inače za Eridu je poznato da je s boginjom ratnog ubijanja Enijom pratila u bitkama boga rata Aresa. Imala je običaj da juri ispred njegovih kola i seje kavgu među borcima.

Kći Eride bila je boginja obmane i zaslepljenosti, Ata. Otac joj je, prema Homeru, bio najviši bog Zevs. Njenim kćerima smatrane su i boginje Lite, otelovljenja molbe.



FEATON
(Grč. Phaethon, lat. Phaethon - sin boga sunca Heliosa i njegove ljubavnice Klimene)

Zračio je lepotom poput sunca i bio ponosit kao bog. To se nimalo nije sviđalo Zevsovom sinu Epafu, zato ga je u svađi, koja se među njima zametnula, nazvao potomkom ništavnog smrtnika. Faetona su te reči duboko uvredile, ali sigurnost kojom je to Epaf izjavio pobudila je u Faetonu sumnju. Njegova ga je majka, međutim, uveravala u njegovo božansko poreklo, a ako ne veruje, neka ode Heliosu, koji sigurno neće poreći da je njegov otac.

Faeton je otišao u Heliosovu palatu gde ga je bog sunca ljubazno primio i javno potvrdio da mu je otac. Ali ni ta izjava nije umirila Faetona. Tražio je dokaz. Helios je na to ustao i kraj svetih voda reke Stiksa zakleo se najsvetijom zakletvom da će mu ispuniti svaku želju. Faeton je na trenutak razmišljao, a zatim izrekao neverovatnu želju: da mu Helios na jedan dan pozajmi sunčana kola u kojima se vozi nebeskim svodom. Helios se zaprepastio, odvraćao ga od toga i uveravao sina da neće moći da vlada krilatim konjima ni da savlada strah koji će ga obuzeti kad pogleda s nebeskog svoda. Faeton je, međutim, ustrajao u svojoj želji, a kad nije hteo da prihvati nijedan od ponudjenih očevih dokaza, Helios mu je želju ispunio. Faetonova vožnja završila je upravo onako kako je prorekao Helios: kratko se radovao tome što osvetljava Zemlju. Krilati su konji osetili da njima ne upravlja čvrsta ruka i skrenuli sa svoje uobičajene staze kojom su svakodnevno prolazili. Uzleteli su visoko prema sasvežđima Škorpiona i Bika, a kad su se našli pred Kentaurom, prestrašili su se od njegovog nategnutog luka i sleteli sasvim nisko ka zemlji. Od žara sunčanih kola uzavreli su Eufrat i Oront, Ister i Tibar. Nil je pobegao na kraj sveta i sakrio svoj izvor tako da ga niko (sve do prošlog veka) nije uspeo da nađe. Oganj Heliosovih kola koja su se obrušvala spržio je plodne ravnice Arabije, Nubije i Sahare i pretvorio ih u peščane pustinje. Stanovnicima Afrike opržio je kožu tako da su zauvek ostali crni. No katastrofa time jos nije bila završena: od sunčane jare počelo je sahnuti more, zemlja je popucala i otvorilo se Hadovo podzemno carstvo. Tada se podigla gnevna majka zemlje Geja i preteći pozvala najvišeg boga Zevsa da svemu tome učini kraj, inače će izgoreti svet, srušiti se nebesa i sve će se sunovratiti u prvobitni haos. Najviši bog poslušao je Geju: munjom je oborio Faetona u bezdan. Njegove sestre Helijade, ožalošćene njegovom smrću, pretvorile su se u topole. Od njihovih suza koje su padale u hladne vode reke Eridana, pored koje je Faeton našao svoj grob, nastao je, kažu, ćilibar.

Faeton je umro da na zemlji ne bi izumro život. S obzirom na sudbinu čovecanstva, to je, nema sumnje, bilo spasonosno. Međutim, Faetonovoj hrabrosti divili su se mnogi. Nimfe, koje su našle njegovo sprženo telo pokraj reke Eridana, postavile su natpis nad njegovom grobnom humkom, stihove kakve nalazimo na spomenicima junaka: "Pao je, ali na velikom, hrabrom delu".