Kako se asertivnost stiče?

Mnogi autori tvrde da baš kao i većina ljudskog ponašanja i asertivnost se uči od malih nogu. Od rođenja dete najprirodnije teži zadovoljenju svojih potreba i to odmah i neposredno. Prirodni biološki razvoj ljudske jedinke podrazumijeva da se potrebe dopunjuju i menjaju, a zapravo se dopunjuju se i menjaju načini na koje čovek tokom raznih perioda svog razvoja izražava te potrebe, kao i načini na koje ih zadovoljava i za njih se zalaže. Na taj prirodni i biološki proces ljudskog razvoja, najsnažniji uticaj ima socijalizacija.
To je proces učenja društvenih normi koje važe za određenu kulturu, a odnosi se i na učenje društveno prihvatljivog ponašanja. Posredovan je prvo porodičnom, a zatim i širom društvenom zajednicom (škola, vršnjaci, religija, mediji, itd.). Ovako određena, socijalizacija je proces tokom kojeg dete u kontaktu sa drugim ljudima uči šta je to dobro i prihvatljivo želeti, a šta je loše i nepristojno želeti, te koji je ispravan način za ostvarivanje društveno poželjnih ciljeva, a koji način se smatra nepristojnim, agresivnim i lošim ponašanjem.
Pa tako, tokom procesa socijalizacije, neasertivna uža i šira društvena okolina može sputavati asertivno ponašanje dece. Ukoliko se takvo ponašanje pogrešno proglašava lošim (agresivnim, sebičnim i nepristojnim), deca mogu usvojiti različite oblike neasertivnog ponašanja  (nepostavljanje pitanja, neizražavanje vlastitog mišljenja i želja, i slično) koje odrasli smatraju poslušnim i pristojnim ponašanjem, te ga dobro nagrađuju i kao takvog prihvataju.
Asertivnost deteta podrazumijeva isto što i asertivnost odrasle osobe: spremnost i sposonost zauzimanja za vlastita prava, te jasno i prihvatljivo izražavanje vlastitih želja i potreba. Pravovremeno usvajanje odgovarajućih oblika asertivnog ponašanja pozitivno utiče na razvoj detetovog samopoštovanja, zbog čega asertivna deca u adolescentskom i odraslom dobu imaju bolju sliku o sebi i na bolji način izražavaju svoja znanja i sposobnosti, te imaju efikasnije veštine suočavanja sa stresom.
Ako neko u detinjstvu nije naučio da se ponaša asertivno (već je naučio da se ponaša defanzivno ili agresivno), šansu za nadoknađivanje kao adolescent ili odrasla osoba može potražiti u treninzima asertivnosti. Kao svaki trening i ovaj podrazumijeva uvežbavanje određenih veština. U ovom slučaju radi se o uvežbavanju veština izražavanja vlastitih potreba i želja, zauzimanja za vlastita prava, davanja pozitivnih i negativnih povratnih informacija, odbijanja neprihvatljivih zahteva, itd.