Karakteristike neasertivnog ponašanja
Defanzivno (submisivno, pasivno) ponašanje
Ova vrsta ponašanja obično rezultira u našem dopuštanju drugima da odluče šta će se događati u našem životu. Uz to produkuje osećenje bespomoćnosti, usamljenosti i siromašnog koncepta o sebi.
Na žalost, defanzivne osobe ovakva osećanja retko kad ispoljavaju, a njihova akumulacija može da olakša pojavu stresa pa i da izazove raznovrsne psihičke i fizičke probleme (anksioznost, depresivnost, glavobolje itd.). Komunikacije su obično indirektne i ne do kraja iskrene.
Pasivne ili submisivne osobe su kooperativne i žele kompromis po svaku cenu. Oni ne vole konfrontaciju i izbegavaju, ako je to moguće, da zamole druge ljude za uslugu. Često rade one vrste poslova koji zahtevaju samostalnost, teško se odlučuju da druge pitaju za pomoć.
Defanzivnu osobu je najčešće veoma lako nagovoriti da uradi i ono što možda ne bi želela ili u šta ne veruje. Takve osobe imaju potrebu da zadovolje, ugode i da se svide drugim ljudima. Sklone su kompromisu čak i kad je on na na štetu njihovih prava i u suprotnosti sa njihovim željama. Ovakvo ponašanje izaziva u sagovorniku potrebu da dominira i manipuliše nad submisivnom osobom, pa čak i da ispolji agresiju.
Razlika između asertivnosti i agresivnosti
Asertivnost se često poistovjećuje sa agresivnošću. Glavna razlika je u tome što asertivna osoba ne ostvaruje svoja prava, interese, potrebe i želje tako što to čini na štetu drugih ljudi, dok agresivna osoba to čini. Asertivna osoba shvata da agresivnost može biti kratkoročno efikasna, ali da je dugoročno štetna jer kod oštećene osobe izaziva ljutnju, bes i povređenost, te dovodi do otvorene ili prikrivene osvetničke agresije, čime se ulazi u tzv. zatvoreni krug agresije. Asertivna osoba shvata da će dugoročno biti zadovoljna, ne tako što će druge frustrirati i učiniti nezadovoljnim, već tako što će zalažući se za svoja prava i interese uvažavati i želju drugih ljudi da ostvare svoja prava i interese.
Agresivna osoba je uglavnom ososrna, ugoržavajuća, često ljutita. Ima potrebu da dominira, vodi glavnu reč i kontroliše druge ljude. Obično u nekom stepenu i zlostavlja ljude. Ne voli da pravi kompromisi insistira da bude po njihovom. U razgovoru sa agresivnim osobama sagovornik se obično oseća omalovažen i ponižen, uz najčešće gubitak pozitivnog stava i mišeljenja o agresivnoj osobi. Česta reakcija sagovornika je takođe agresija, što se završava još dubljim konfliktom i odbacivanjem.
Agresivna osoba, za razliku od asertivne (i potpuno suprotno od neasertivne) osobe, stavlja pred sebe obavezu da po svaku cienu mora dobiti ono što želi, da sve zna bolje od drugih, da je vrednija i pametnija od drugih. Za razliku od agresivne (ali i neasertivne) osobe, asertivna osoba smatra da svako ima pravo na svoje mišljenje, da je neslaganje normalna pojava, ali i da se pogledi na stvari mogu obrazložiti, te da se lični ciljevi fleksibilnošću i asertivnošću mogu ostvariti na obostranu korist.
Ova vrsta ponašanja obično rezultira u našem dopuštanju drugima da odluče šta će se događati u našem životu. Uz to produkuje osećenje bespomoćnosti, usamljenosti i siromašnog koncepta o sebi.
Na žalost, defanzivne osobe ovakva osećanja retko kad ispoljavaju, a njihova akumulacija može da olakša pojavu stresa pa i da izazove raznovrsne psihičke i fizičke probleme (anksioznost, depresivnost, glavobolje itd.). Komunikacije su obično indirektne i ne do kraja iskrene.
Pasivne ili submisivne osobe su kooperativne i žele kompromis po svaku cenu. Oni ne vole konfrontaciju i izbegavaju, ako je to moguće, da zamole druge ljude za uslugu. Često rade one vrste poslova koji zahtevaju samostalnost, teško se odlučuju da druge pitaju za pomoć.
Defanzivnu osobu je najčešće veoma lako nagovoriti da uradi i ono što možda ne bi želela ili u šta ne veruje. Takve osobe imaju potrebu da zadovolje, ugode i da se svide drugim ljudima. Sklone su kompromisu čak i kad je on na na štetu njihovih prava i u suprotnosti sa njihovim željama. Ovakvo ponašanje izaziva u sagovorniku potrebu da dominira i manipuliše nad submisivnom osobom, pa čak i da ispolji agresiju.
Razlika između asertivnosti i agresivnosti
Asertivnost se često poistovjećuje sa agresivnošću. Glavna razlika je u tome što asertivna osoba ne ostvaruje svoja prava, interese, potrebe i želje tako što to čini na štetu drugih ljudi, dok agresivna osoba to čini. Asertivna osoba shvata da agresivnost može biti kratkoročno efikasna, ali da je dugoročno štetna jer kod oštećene osobe izaziva ljutnju, bes i povređenost, te dovodi do otvorene ili prikrivene osvetničke agresije, čime se ulazi u tzv. zatvoreni krug agresije. Asertivna osoba shvata da će dugoročno biti zadovoljna, ne tako što će druge frustrirati i učiniti nezadovoljnim, već tako što će zalažući se za svoja prava i interese uvažavati i želju drugih ljudi da ostvare svoja prava i interese.
Agresivna osoba je uglavnom ososrna, ugoržavajuća, često ljutita. Ima potrebu da dominira, vodi glavnu reč i kontroliše druge ljude. Obično u nekom stepenu i zlostavlja ljude. Ne voli da pravi kompromisi insistira da bude po njihovom. U razgovoru sa agresivnim osobama sagovornik se obično oseća omalovažen i ponižen, uz najčešće gubitak pozitivnog stava i mišeljenja o agresivnoj osobi. Česta reakcija sagovornika je takođe agresija, što se završava još dubljim konfliktom i odbacivanjem.
Agresivna osoba, za razliku od asertivne (i potpuno suprotno od neasertivne) osobe, stavlja pred sebe obavezu da po svaku cienu mora dobiti ono što želi, da sve zna bolje od drugih, da je vrednija i pametnija od drugih. Za razliku od agresivne (ali i neasertivne) osobe, asertivna osoba smatra da svako ima pravo na svoje mišljenje, da je neslaganje normalna pojava, ali i da se pogledi na stvari mogu obrazložiti, te da se lični ciljevi fleksibilnošću i asertivnošću mogu ostvariti na obostranu korist.
Comments
Post a Comment