Karakteristike stresora i njihov uticaj na stresnu reakciju
Fizički stresori
Danas je u većem delu sveta rešeno pitanje velikih stresova poput hladnoće, gladi, straha za egzistenciju itd, s tim što poneka velika ekonomska kriza vaskrsne ove probleme u velikim gradovima. Međutim, današnje moderno društvo i brz tehnološki razvoj iznedrilo je neke druge štetne uticaje, pritiske i mnogostruke oblike agresije koje, ako i ne dovode direktno život pojednica u opasnost, prete da ozbiljno uzdrmaju njogovu ravnotežu. Savremeni način života itekako je ispunjem stresom fizičke prirode, tu su pre svega : buka, zagađenost vazduha i vode, meteorološke prilike, pritisak vilice itd. Buka je jedan od najprisutnijih fizičkih stresova današnjice.
Sve počinje ranom jutarnjom bukom koju prave čistači ulica, zvonjavom budilinka, automobilskim sirenama i gužvom na ulicama, škripom metroa koji se zaustavlja, zatim se nastavlja bukom na gradilištu, zvonjavom telefona, galamom iz restorana, produžava se radiom, televizijom i vriskom dece koja su i sama izložena buci. U jednom školskom dvorištu je takva buka da je nekom ko je tamo proveo pola časa potreban ceo sat tišine da bi povratio svoju nervnu ravnotežu. Onima koji su izloženi svakog dana takvoj buci, ljudi čija
profesija to zahteva, potrebno je više časova da bi se oporavili.
Svaka buka iznad 60 decibela postaje škodljiva za nervnu uravnoteženost i preti zdravlju. U metrou, velikoj robnoj kući, restoranu srednji nivo buke iznosi 80 decibela. Tako smo, bez prestanka, izloženi buci koja je škodljiva, zamarajuća, stresna i koja u našem nervnom sistemu izaziva razdražljivost i zamor.
Isto tako, vremenske prilike zahtevaju od organizma sposobnost brze adaptacije koje pokreću unutrašnje mehanizme kao i bilo koji drugi stres. Svedoci smo efekta staklene bašte koji za posledicu ima ili jako toplo ili jako hladno vreme kao i njihovu brzu smenu, zatim provale oblaka, super oluje itd. gde nas vremenske prilike primoravaju da se biološki i psihički na njih brzo adaptiramo. Pored niza svakodnevnih stresova fizičke prirode, postoji jedan poseban stres koji je prouzorokovan lošom okulzijom tj, lošim kontaktom gornje i donje vilice u nivou površine zuba. Mišići za žvakanje su po svojoj jačini, najsnažniji u organizmu. Kada smo u budnom stanju mi gutamo našu pljuvačku dva puta u minuti. Svaki put kada progutamo, naši zubi podnose teret od dva kilograma po kvadratnom santimetru. Tokom dvadeset četiri časa mi na
našim zubima, pa prema tome i na našem telu vršimo pritisak od oko 4 tone. U tom slučaju mišićna ravnoteža je narušena, naš aparat za žvakanje trpi pritisak i taj pritisak prenosi na veći broj zglobnih tačaka a naročito na mišiće lica, glave, vrata, ramena. Kičmeni stub sa svoje strane trpi pritisak i nastupa niz funkcionalnih oštećenja koji se mogu ukloniti jedino ako se uspostavi dobra okulzija zuba. Kada na ovo dodamo da povremeno stežemo vilice i škrgućemo zubima, neravnomeran pritisak na zube se u znatnoj meri povećava i može dostići petnaest ili dvadeset tona za dvadeset četiri časa. Ovaj teret predstavlja stalan izvor stresa, uzrokuje brojne poremećaje i predstavlja nepotreban gubitak energije.
Psihosocijalni stresori
S obzirom na to da je razlikovanje psiholoških i socijalnih stresora često teško, pa i nemoguće, uobičajeno je da se oni obuhvataju zajedničkim imenom psihosocijalni stresori. Ova vrsta stresa je najčešća. Stresovi emocionalnog ili psihološkog porekla, daleko su rašireniji i opasniji po život od svih drugih. Prema uzrocima koji ih izazivaju, emocije, tenzija lil psihološka nelagodnost, ti stresovi su neizbežni i čene sastavni deo našeg profesionalnog, društvenom i porodičnog života.
Psihološki stres se javlja svaki put kada je osoba: nezadovoljna sobom, svojim životom, ponašanjem, poslom, odnosima sa drugim ljudima; zatim kada je razočarana, frustrirana (bilo da je ta frustracija materijalne, intelektualne, afektivne ili seksualne prirode), ponižena, pod pritiskom, neshvaćena, izvrnuta ruglu, ismejana, prevarena iil ostavljena.
Socijalni stres se javlja svaki put kada ljudski odnosi postanu: konflikti, zategnuti, suparnićki, teški, mučni, izvor nesporazuma. U svim ovim slučajevima, psiho-socijalni stres je često trajan, prekriven i destruktivan zato što ne uspevamo da ga rešimo. Na ovakav stres nailazimo veoma često u situacijama na poslu, braku, u međuljdskim odnosima ...
Lazarus i Folkman definišu stres izazvan psihosocijalnim činiocima kao poseban odnos osobe sa okolinom. Jedna od bitnih karakteristika tog odnosa je da osoba procenjuje (realno ili nerealno) da nove okolnosti izazvane psihosocijalnim stresorom prevazilaze njene mogućnosti i sposobnosti uspešne konfrotacije. Razrađujući dalje koncept stresa, Lazarus je istakao da subjektivna procena zahteva koje stresna situacija zahteva kao i subjektivna procena mogućnosti i sposobnosti njenog uspešnog prevazilaženja, određuje stepen težine samog stresora i stresne situacije. Stoga, Lazarus ističe da je stres visoko personalizovan proces tj. proces koji u velikoj meri zavisi od karakteristika ličnosti. Ove postavke Lazarusa o stresu imaju veoma značajne teorijske i praktične implikacije. One su omogućile da se bolje sagleda suština stresa i njegova zavisnost, ne samo od stresora već i od karakteristika ličnosti. (Kaličanin i Lečić-Toševski, 1994).
našim zubima, pa prema tome i na našem telu vršimo pritisak od oko 4 tone. U tom slučaju mišićna ravnoteža je narušena, naš aparat za žvakanje trpi pritisak i taj pritisak prenosi na veći broj zglobnih tačaka a naročito na mišiće lica, glave, vrata, ramena. Kičmeni stub sa svoje strane trpi pritisak i nastupa niz funkcionalnih oštećenja koji se mogu ukloniti jedino ako se uspostavi dobra okulzija zuba. Kada na ovo dodamo da povremeno stežemo vilice i škrgućemo zubima, neravnomeran pritisak na zube se u znatnoj meri povećava i može dostići petnaest ili dvadeset tona za dvadeset četiri časa. Ovaj teret predstavlja stalan izvor stresa, uzrokuje brojne poremećaje i predstavlja nepotreban gubitak energije.
Psihosocijalni stresori
S obzirom na to da je razlikovanje psiholoških i socijalnih stresora često teško, pa i nemoguće, uobičajeno je da se oni obuhvataju zajedničkim imenom psihosocijalni stresori. Ova vrsta stresa je najčešća. Stresovi emocionalnog ili psihološkog porekla, daleko su rašireniji i opasniji po život od svih drugih. Prema uzrocima koji ih izazivaju, emocije, tenzija lil psihološka nelagodnost, ti stresovi su neizbežni i čene sastavni deo našeg profesionalnog, društvenom i porodičnog života.
Psihološki stres se javlja svaki put kada je osoba: nezadovoljna sobom, svojim životom, ponašanjem, poslom, odnosima sa drugim ljudima; zatim kada je razočarana, frustrirana (bilo da je ta frustracija materijalne, intelektualne, afektivne ili seksualne prirode), ponižena, pod pritiskom, neshvaćena, izvrnuta ruglu, ismejana, prevarena iil ostavljena.
Socijalni stres se javlja svaki put kada ljudski odnosi postanu: konflikti, zategnuti, suparnićki, teški, mučni, izvor nesporazuma. U svim ovim slučajevima, psiho-socijalni stres je često trajan, prekriven i destruktivan zato što ne uspevamo da ga rešimo. Na ovakav stres nailazimo veoma često u situacijama na poslu, braku, u međuljdskim odnosima ...
Lazarus i Folkman definišu stres izazvan psihosocijalnim činiocima kao poseban odnos osobe sa okolinom. Jedna od bitnih karakteristika tog odnosa je da osoba procenjuje (realno ili nerealno) da nove okolnosti izazvane psihosocijalnim stresorom prevazilaze njene mogućnosti i sposobnosti uspešne konfrotacije. Razrađujući dalje koncept stresa, Lazarus je istakao da subjektivna procena zahteva koje stresna situacija zahteva kao i subjektivna procena mogućnosti i sposobnosti njenog uspešnog prevazilaženja, određuje stepen težine samog stresora i stresne situacije. Stoga, Lazarus ističe da je stres visoko personalizovan proces tj. proces koji u velikoj meri zavisi od karakteristika ličnosti. Ove postavke Lazarusa o stresu imaju veoma značajne teorijske i praktične implikacije. One su omogućile da se bolje sagleda suština stresa i njegova zavisnost, ne samo od stresora već i od karakteristika ličnosti. (Kaličanin i Lečić-Toševski, 1994).
Comments
Post a Comment