Kreativnost

Kada razmišljamo o stvaralaštvu, onda nam se u glavi stvaraju slike izuzetnih umetnika i naučnika kao što je ovaj rad Leonarda da Vičija. Međutim, retki su ovako visoko kreativni pojedinci i njihovo proučavanje ograničilo bi istraživanje stvaralaštva.
Gilford je predložio da se proučava stvaralaštvo ispitanicima i to preko psihometrijskog pristupa, koristeći zadatke tipa papir i olovka. Jedan od takvih instrumenata bio je i Test neobičnih upotreba (’’Unusual Uses Test’’), u okviru kojeg se od ispitanika tražilo da smisli što više upotreba za neki običan predmet (kao što je cigla). Mnogi istraživači su prihvatili Gilfordov predlog i zadaci ’’divergentnog mišljenja’’ ubrzo su postali glavni instrument za merenje stvaralačkog mišljenja. Testovi su bili odgovarajuće sredstvo kojim su se ljudi mogli poredidti na osnovu jedne standardne skale "kreativnosti" (Sternberg & Lubart,1995).



Poseban doprinos istraživanju na polju kreativnosti predstavlja Gilfordov rad na divergentnim sposobnostima. Kao bitnu razliku on podvlači da konvergentno mišljenje podrazumeva isticanje samo jednog, najtačnijeg rešenja datog problema, dok divergentno mišljenje predstavlja kreativno izvođenje višestrukih rešenja jednog problema. Upravo zbog toga Gilford je divergentnu produkciju vezivao za kreativnost. On je fluentnost ideja kao posebnu vrstu sposobnosti "proširio" sa verbalnih na ostale vrste sadržaja i napravio čitavu kolekciju raznovrsnih testova.
U psihološkoj literaturi može se naći više od šezdeset definicija kreativnosti, izvan je dometa ovog rada nabrojati ih sve. Golan navodi raznolikost shvatanja kreativnosti. Kreativnost se shvatala kao crta koja se normalno distribuira, kao sposobnost, intrapsihički proces, kao stil života. Opisana je kao nešto što vodi inovaciji u nauci, uspehu u umetnosti, ili novim razmišljanjima. Kreativnost je opisana kao povezana ili je izjednačavana
sa inteligencijom, produktivnošću, pozitivnim mentalnim zdravljam i originalnošću, uzrokovana "self-aktualizacijom" i sublimacijom i restitucijom destruktivnih impulsa (Kvaščev, 1981).
Možda najčešće pominjana definicija kreativnosti u literaturi iz ove oblasti je Barronova (Barron, 1995) po kome je kreativnost sposobnost da se proizvede delo koje je ne samo novo (tj. originalno, neočekivano) nego i korisno (tj. usklađeno ograničenjima koje nalaže dati zadatak).
Danijel Goleman je pisao o društvenoj kreativnosti – definišući je kao umetnost međusobnog odnosa tj. čovekove veštine koje sazrevaju u društvenu snalažljivost koja utiče na uspeh odnosa sa drugima. Ove društvene veštine omogućavaju čovek da oblikuje određeni odnos, da podstakne i nadahne druge da imaju uspešne intimne odnose, da na druge utiče, da ih umiri, da upravlja i svojim (vrhunac samo-kontrole) i tuđim emocijama (umetnost međusobnog odnosa). Štaviše, sam nedostatak ovih veština uzrok je što i intelektualno najuspešniji podbace u odnosima sa drugima i postaju arogantni, neomiljeni i neosetljivi (prema Goleman, 2002).
Priroda, poreklo, struktura i razvoj kreativnosti predmet su proučavanja u teorijama darovitosti, talenta i kreativnosti, pri čemu se kreativno izražavanje više ili manje eksplicitno određuje kao suština i cilj talenta, a talenat kao ispoljena darovitost. Pregled teorija i modela ukazuje da se tumačenja kreativnosti kreću od pristupa koji su orjentisani kognitivno, prema onima koji su više orijentisani na >>self-aktualizacijom<< i sublimacijom i restitucijom destruktivnih ličnost; od racionalnim prema iracionalnim faktorima; od užih određenja ka razvojnim teorijama, itd.